Neprobojno srce [Prva knjiga]

Daljina među nama

✻PAR DANA KASNIJE✻

Sam početak juna je gadno prošao. Dolazila je matura još jedne generacije, a mi smo bili u haosu. Nikad se gore nismo osećali, izgledali, pa čak ni ponašali. Mii su tolerisali kada nije mogla da dolazi na predavanja, kada joj je loše i kada ima lekarske preglede. Polako je dolazila sebi, najviše zbog bebe ali bi nekad u pola noći zakucala na moja vrata i tražila da budem uz nju. Odlučila je da će samo zbog Noe roditi dete, da je možda podseća na njega. Nisam smela da joj kažem da će to možda i više boleti, ali je trenutno u tome pronašla utehu. I zato joj neću slamati srce, dovoljno joj je slomljeno.
Na prvom lekarskom pregledu smo i Džejk i ja sa njom išli. On je čekao ispred, a ja sam sa njom prolazila kroz ultrazvuk. Čak je i doktorka jedva pronašla bebu na ekranu, bila je vrlo mala tačkica. Dolaziće na kontrolu svakog meseca i ohrabrila ju je da će sve biti u redu iako je mlada trudnica. Takvo ohrabrenje je i trebalo Mii. Pogotovo nakon saznanja da se Noa ne može ni prepoznati okom. Nagazna mina ga je u paramparčad raskomadala i nije bilo šanse da se on sastavi bar za sahranu. Jedino što je moglo da se uradi je podizanje spomenika, a Mia je zahtevala da bude na istom groblju gde i njena majka kako bi ih oboje obilazila često. Noin otac se nije bunio, ali kao i da nije bio na ovom svetu. Smrt sina ga je odvela psihički sa ovog sveta. Znao je za Miinu trudnoću i obećao da će snabdeti Miu i bebu koliko god bude trebalo. Bar oko toga nećemo morati da brinemo.

Nubriks je smenjen, i sa mesta poručnika i sa mesta profesora na našem koledžu. Žao mi je samo što profesor Endru nije dobio pravdu kakvu je zaslužio. Znali smo krivca, a on nije kažnjen. Zabrljali smo.
Dvočasovno predavanje iz kriminologije više nije bilo tako uzbudljivo otkada našeg profesora nema. I dalje sam morala pomno da ga pratim, ali uz sve što se izdešavalo... ponestajalo mi je snage sve više. Zatvorili smo svoje knjige i izašli iz amfiteatra propustivši sadašnjeg profesora ispred nas.
Džejk: Ideš li na informatiku?
Anđela: Ne, ovaj... vratiću se u hotel i proveriti Miu. Jutros joj je bilo baš loše.
Džejk: Važi, ti i ja ćemo se svakako videti večeras.
Anđela: Ne zameri mi, ali... obećala sam joj da ću sa njom prošetati. Jedva je ionako pristala da izađe na vazduh.
Džejk: Opusti se, Ejndžel. Imaćemo vremena za nas dvoje.
Štipnuo me je za obraz i poljubio mi usne. Razdvojili smo se na hodniku, a ja sam gledala za njim tužno. Desio se moj najveći strah, udaljila sam se. Moji strahovi su pobedili, stali su između Džejka i mene. I ja sam to dozvolila... Oči su mi zasuzile, te sam se samo okrenula i istrčala iz zgrade koledža. Tek kada me je sunce ogrejalo, suze su potekle niz obraze. Zar sam se toliko borila sa svojim crnim mislima, strahovima i nervozom samo da bi oni na kraju pobedili? Zar je to moralo da se dogodi?!
Mnogi su me na ulici gledali čudno, kao da nikad rasplakanu devojku nisu videli. Želela sam na sav glas da vičem i da iznesem sve što mi leži na duši, a nisam mogla. Ili nisam smela, ne znam šta je od ta dva.
Pokucala sam tiho na Miina vrata, te se ona zgranula kada me je ugledala.
Mia: Izgledaš užasno.
Anđela: Tako se i osećam.
Zamenile smo uloge na trenutak, sada sam ja bila zgažena. Prošla sam kraj nje i bacila se umorno na sofu odmah zatvarajući oči. To je bio moj način da izbegnem tuđa ispitivanja koja će mi samo pogoršati trenutno stanje.
Mia: Znaš da ćeš mi sve pričati, zar ne?
Anđela: Znaš da ne možeš da me nateraš da ti pričam, zar ne?
Mia: Hajde, ne ljuti me. Znam da je reč o Džejku.
Kao knjigu me je od početka poznanstva čitala. Možda mi je i poznavala poglede, uvek je za Džejka bio poseban pogled.
Anđela: Popustila sam, pred strahovima. Svake noći se budim u znoju i košmarima da me Džejk ostavlja ili da sam sama a on je srećan sa drugom pred mojim očima. Ili najgore, da smo i dalje zajedno a da me više ni ne gleda onako kao ranije...
Zajecala sam iako nisam trebala. Bar ne pred Miom. Ja se ovde žalim, a njena ljubav je mrtva.
Mia: Ne bih baš u detalje da zalazim i nije da će to rešiti probleme, ali... kada ste poslednji put... spavali?
Anđela: Mesec dana ima. Posle svih nevolja nismo ni pričali kako treba, a kamoli spavali. Pod velikim smo stresom, a ja sam u strahu da me ne odbije.
Mia: Anđela...
Anđela: Znam, glupa sam. Samo ga uništavam ovako, nije srećan više.

Uništila sam osobu koja je bila najsrećnija na planeti. Samo sam mu oduzela vreme, do sada je mogao da nađe pravu sreću sa nekim drugim.
Anđela: Nema veze, valjda ću se opametiti jednom.
Mia: Ne možeš da guraš probleme pod tepih, već razgovaraj sa Džejkom. Ja sam uvek bila oduševljena vašom komunikacijom, nemoj pokvariti to sada. Razgovor sve možeš rešiti sa njim, samo pokušaj. Već večeras to uradi, razgovaraj sa njim. Molim te, za mene...
Da se suočim sa svojim najvećim strahom? Neću smeti, nema šanse... Ali moram, ne mogu ga više zavlačiti ovako.
Mia: Hajde Anđela, biće i tebi lakše.
Anđela: Dobro...
Nevoljno sam se složila sa njom i otkucala Džejku poruku:
"Možemo li se ipak videti večeras? Na našem brdu?"
Mislila sam da će mi biti lakše kada sam mu poslala poruku, ali čim sam dobila njegov potvrdan odgovor da će me na brdu čekati... svet mi se srušio na glavu. Nećemo ništa rešiti, sve će se završiti. Sve naše uspomene će otići u propast... A Džejk će me mrzeti.