Neprobojno srce [Prva knjiga]

Prvo ti počni razgovor

Nisam se mnogo naprezala tokom prvog dana kako sam očekivala. Dosta studenata je bilo utegnuto, ali sam videla da ispod toga postoji dosta prijatnih osoba. Baš je nasuprot onoga što su mi ljudi u Srbiji pričali. Pričali su mi kako su Amerikanci jako hladni ljudi, da nisu prijatni kao mi na Balkanu, da se komšije neretko javljaju iako su vrata pored tebe. Ali nije tako. Ili bar nije tako sa studentima. Ovde i da nisi druželjubiv, primoran si da se družiš. Ne možeš se samo isključiti i biti u svom svetu. Iako su predavanja samo trajala par sati, ostatak dana smo proveli na raznim govorima dobrodošlice na koledž i obilazak prostorija za bilo kakvu vrstu pomoći nam treba. U tome nam je prošlo celo popodne, i tek uveče smo se vratili u hotel.

Uđem umorno u apartman i zaključam vrata, pa se odmah zaputim ka kupatilu i tušu. Okrenem slavinu i po prvi put pustim mlaku vodu da teče. Inače bih pustila veoma vruću vodu i njome bih stvorila saunu u celom kupatilu. Sad mi je trebala mlaka voda, da malo dođem sebi. Umor me je savladao, pa sam samo nakon desetak minuta izašla iz tuša, obrisala se i presvukla u pidžamu, tačnije belu majicu na bretele i roze šorts. Nisam ništa spremila za sutrašnje predavanje, ali ne mogu sad uopšte. Sad samo želim da spavam. Zazvoni mi telefon, pa ugledam poruku od Nemanje, mog brata od strica. Mada, više je kao rođeni, odrasla sam sa njim.
"Jesi li budna?"
Osmehnem se jer se nisam nekad tako često čula sa njim, pa mu odmah odgovorim.
"Jesam, hoćeš na video poziv?"
Umesto poruke dobijem poziv od njega, pa legnem na stomak i javim se.
Anđela: Batoooo!
Nemanja: Gde si ćurko?
Prevrnem očima kroz smeh, jer me od malena tako zove. Ali dobro, niko osim njega ne sme tako da me zove. Njemu je jedino dozvoljeno.
Anđela: Samo što sam se istuširala.
Nemanja: Kako je prošao prvi dan na predavanju?
Počnem da mu prepričavam sve od prvog časa, opišem mu profesora, šta smo već na prvom času učili, šta sve ima na koledžu, ispričam mu i za Miu i Nou, te ustanem i pokažem mu kakav je moj apartman.
Nemanja: Vidim da si se lepo uklopila.
Zastanem na trenutak pa ponovo legnem na stomak. Osećala mu se mala bol u glasu, ali i sreća zbog mene. Da li mu nedostajem? Uvek sam ga maltretirala da mi kaže da li me voli, a on bi kao pravi brat inadžija odgovarao da ne razume to pitanje ili da ne čuje dobro. Izgleda da je ispod muškog ponosa reći nekome "Volim te".
Anđela: Čudi me da me nisi zaboravio.
Okrenem malo na šalu, pa se on nasmeje.
Nemanja: Ne brini se, ima vremena za to.
Anđela: Konjino jedna..!
Nasmejem se zajedno sa njim, pa ubrzo završimo razgovor. Sad bih mogla i da spavam, ali ne. Moj stomak se baš sad oglasio!
Anđela: Aman bre, umorna sam! Sad treba i da se presvlačim da bih išla do prodavnice!
Znam da ću biti previše gladna ujutru ako sad ne budem jela, te se nevoljno obučem i obujem pa izađem iz apartmana noseći ključ karticu sa sobom. Hotel radi čitave noći, pa sam se, sišavši u prizemlje setila da unutar hotela stoji automat sa slatkišima. Odlično, ne moram kad je mrak da izlazim!
Uzmem par čokoladica, pa se ponovo popenjem na šesti sprat. Lakše mi je da idem stepenicama nego liftom.

Zadihana dođem ispred svojih vrata pa provučem karticu ali umesto zelenog zasija crveno svetlo.
Anđela: Šta bre..?
Ponovo provučem karticu ali ista stvar, odbija me. Sad me odbijaš kad sam umorna i želim samo da spavam!
Anđela: Ajde!
Sad već počnem grubo da provlačim karticu, ali i dalje me odbija.
Xx: Odbija te?
Nepoznat glas dopre iza mene, te se okrenem i vidim Džejka. I on iz neke prodavnice dolazi, nosi kesu u ruci. Ali glas mu je veoma fin, muževan a opet tako mek..
Anđela: Neće, pa neće...
Provučem još jednom grubo karticu, ali me on zaustavi jer me ponovo odbije.
Džejk: Ne može tako, mora polako sa osetljivim stvarima.
Uzme mi karticu iz ruke i okrene je par puta u rukama, pa je lagano provuče. Na vraga, sad zasija zeleno svetlo!
Anđela: Imao si sreće.
Nerado priznam, te mi vrati karticu i ode svojim vratima.
Džejk: Nije sve u sreći, kao ni koledž koji smo upisali i šta ćemo raditi sutra. Zbog čega ti želiš da se baviš baš ovim poslom?
Zamislim se u jednu tačku dok stojim na poluotvorenim vratima, pa vratim pogled na njega. Već me je gledao i iščekivao odgovor.
Anđela: Ne odustajem tako lako. Zbog čega si ti?
Džejk: Zato što sam brz.
Skupim obrve zbunjeno, pa zauzvrat dobijem mali smešak od njega.
Džejk: A i strpljiv sam.
Doda uz pokazivanje pogledom na karticu, te uđe u svoj apartman i mene ostavi na pola puta. Bez teksta ostanem, te nekako uđem unutra i zaključam se ponovo. Jel on to meni upravo rekao da sam ja nestrpljiva?!