Neprobojno srce [Prva knjiga]

Loše vibracije

Svakog dana mi je prvo predavanje kriminologije osim četvrtka. Tada imam informatiku. I dalje ne znam što će to meni kad sam potpuno drugi smer, ali dobro informatika mi i nije tako težak predmet. Sa Miom sam se već na samom ulazu razišla, jer ona ima predavanje na potpuno drugoj strani zgrade. Polako sam se stepenicama popela na šesti sprat gde je on u celosti bio kao iz budućnosti. Jasno se moglo videti da je ceo sprat namenjen informatici, nije morao nigde da piše naziv. Stanem pokraj stakla dok sam ispod obrva odmeravala osobe koje su prolazile ne bih li dobila prvu sliku njih. Ni ne poznajem ih, a već svašta želim da saznam o njima..!
Noa: Oo, Anđela, i ti imaš informatiku!
Zbunjeno se okrenem iza sebe blago, te ugledam Nou kako mi se približava smeškajući se da mu se zubi cakle. Nešto mi je svaki taj njegov osmeh davao čudne vibracije, a možda i samo umišljam..
Anđela: Imam četvrtkom informatiku. I ti imaš sad?
Noa: Ja je imam svaki dan, ja sam na tom smeru.
Anđela: Lepo..
Super, sad sam sa njim na informatici.. Još ako budem sedela do njega super će mi biti!
Noa: Kako ti se čini za sada koledž?
Stane baš uz mene što moje telo ne može da istrpi, već mi govori da će dobiti iritaciju od tolike blizine.
Anđela: Odlično je za sada..!
Izvučem se nekako, te skrenem pogled i vidim poznato lice. Džejk je silazio niz stepenice sa rančićem na jednom ramenu i prolazio je među ostale studente. Odakle li dolaziš ti..?
Noa: Kako ti ide informatika?
Noina ruka se odjednom našla preko mog ramena, što u meni izazove erupciju besa iznenada, te skupim obrve i udaljim lice od njega. Udarila bih ga, ali kad se sa strane gleda nemam razloga za to. Svako bi mi rekao da ništa loše nije uradio. Namrštena pogledam ponovo u Džejka koji je imao neki hladan pogled, kao da su mu pobili pola familije. Primetio je Noinu ruku sigurno, ali po izrazu lica ne mogu ni da zaključim šta misli sada.
Anđela: Da, dobro mi ide.
Zadovoljno se osmehne, te uspem da se oslobodim njegove blizine i krenem za profesorom u učionicu. Džejkov pogled više nije bio na meni, ali je prošao ispred mene bez pozdrava. Lepo Anđela! Sad ćeš se namučiti da saznaš nešto više o njemu. I to zbog Noe!
Odmahnem glavom pa uđem u učionicu i nađem kompjuter koji je obeležen mojim imenom. Osvrnem se još jednom i vidim da je Noa udaljen od mene bar pet stolica, te nečujno izdahnem. Ništa mi od jutros ne ide kako treba.

Završivši čas informatike brzo izađem iz učionice kako se ne bih zadržavala tu, pa se brzo izgubim među ostalim studentima tu. Dobro je, umakla sam Noi.
Mia: Od koga se ti kriješ??
Anđela: Ma ne krijem se od Džejka..!
Mia: Nisam ni pomenula njega.
Uhvatim se u njenom ironičnom smešku i time sama sebi uskočim u usta. Brži ti jezik od pameti, Anđela!
Anđela: Dođi da te pitam nešto..
Povučem je za ruku u manji hodnik gde nije bilo tolike gužve, pa se još jednom osvrnem oko sebe.
Anđela: Da li je i tebi Noa malo čudan ili ja samo umišljam?
Mia: Kako misliš?
Anđela: Ne znam, nešto se lepi za mene.
Mia: Opaaa, imaš već dvojicu!
Prevrnem očima jer sam ja mrtva ozbiljna, a ona se tako šali.
Anđela: Molim te, uozbilji se! Ne osećam se uopšte prijatno pored njega. Jutros je prebacio ruku preko mog ramena, a bukvalno sam mogla da čujem moje telo kako sikće na mene kao ljuta zmija. Povrh svega, mislim da je i Džejk video njegovu ruku...
Mia: Misliš da je ljubomoran..?!
U očima joj se upali neka vatra, slična onoj mojoj kad skontam nešto u glavi, te stanem zamišljeno na par trenutaka.
Anđela: Ma kakvi!
Odmahnem glavom odrično, ali mi to njeno pitanje ne napušta mozak. Zašto bi on bio ljubomoran? Pa samo smo par reči razmenili!