Neprobojno srce [Prva knjiga]

Masnice i ljubav u poljupcima

✻SLEDEĆE VEČE✻

Trebao mi je hladan tuš posle onakve noći. Nismo ništa uradili, hvala Bogu. Ali neću ni da poričem da tu nije bilo strasnog ljubljenja, pipkanja i ostalih vrelih stvari. Malo nas je piće ponelo, to je sve. Na vreme smo se zaustavili. Možda nas je piće još uvek držalo, pa smo se dogovorili da u mom apartmanu napravimo večeru. Malo me plaši to što smo toliko često zajedno, ali više ni ne pravim razliku. Ako ću biti povređena, neka budem. Neka bude to od Džejkove ruke.
Namestila sam sto za ručavanje u dnevnoj sobi i pogledala na ručni sat. Devet je sati, uskoro će Džejk doći iz grada sa naručenom hranom. Vrhovima prstiju prešla sam preko mekanog stolnjaka i nasmešila se. Imala sam osećaj da sam otišla unapred pet godina. Da ga čekam da dođe sa posla, da mu dam poljubac nakon napornog dana, da zajedno večeramo, da zajedno legnemo u krevet i zagrljeni zaspimo. Treba mi takav život, treba mi njegova ljubav.
Nestrpljivo sam ga čekala i bilo mi je čudno što ga nema i dalje. Izašla sam polako u hodnik i zakucala tiho na vrata njegovog apartmana. Nije se čuo odgovor. Iako sam znala da su vrata zaključana, uhvatila sam kvaku i pritisnula je nadole. Vrata su se otvorila.
Anđela: Šta bre...
Znam da Džejk ne bi ostavio otključan apartman. Polako sam kročila u apartman i ugledala sam vrata kupatila odškrinuta. Gurnula sam ih blago prstima i tada vrisnula. Džejk je bio naslonjen na lavabo sav prebijen i izudaran.
Anđela: Džejk! Džejk! Džejk!
Uzaludno sam ponavljala njegovo ime držeći ga oko tela. Izmučen je bio, sad naduven i ponegde krvav.
Džejk: Nisam hteo da me vidiš ovakvog...
Anđela: Šta ti se desilo, ljubavi..?!
Zavukla sam lice kraj njegovog vrata pokušavajući da ga bolje obuhvatim.
Džejk: U nekoj mračnoj uličici.. trojica su me zaskočila... Nisam ni stigao da se odbranim...
Nakašljao se bolno, te sam ga jače stegla.
Anđela: Polako, polako... hajdemo kod mene.
Oslonio se na moja ramena, te sam ga laganim koracima uvela u moj apartman. Smestila sam ga u fotelju u mojoj sobi, a zatim se vratila da zaključam njegova vrata. Umorno je sedeo na fotelji gde sam ga i ostavila, te sam bolje osmotrila njegove povrede.

Po stomaku je na majici imao prljavštinu i otiske đonova, šutirali su ga. Lice mu je bilo najstrašnije. Na desnoj strani čela se videla široka ogrebotina i već se pravila čvoruga, a jagodična kost ispod levog oka je bila plava i naduvena. Iz ugla usne mu je klizila kap krvi.
Anđela: Boleće te, ali izdrži, molim te...
Iz ormara sam izvadila zavoje, gaze i sredstva za čišćenje rana. Opkoračila sam ga i polako počela da čistim njegovo lice. Izgledao je polusvesno, bolovi ga ubijaju. Prosiktao je kroz zube svaki put kad bi ga alkohol pekao na koži. Najgore je izgledala jagodična kost. Bojala sam se da mu nije pukla od udarca, ali je samo bila naduvena.
Džejk: Izvini što sam te prepao...
Anđela: Ne izvinjavaj se, ljubavi. Tu sam za tebe...
Pomazila sam ga po obrazu nežno, a zatim sam mu očistila krv sa usana.
Džejk: Izgledam užasno, zar ne?
Anđela: Malo, nije strašno. I dalje si najzgodniji momak na svetu.
Džejk: Nemoj mi reći da te ovo pali...
Anđela: Opaki momci su slaba tačka svakoj devojci.
Namignula sam mu i izmamila mu slabašni osmeh. Telefon je počeo da mu zvoni, te ga je polako izvukao iz džepa jakne.
Džejk: Melodi je na video pozivu.
Anđela: Nemoj se javljati, prepašće se od tvog lica.
Džejk: Videla me je i u gorem stanju.
I kad je povređen tera inat! Javio se, a odmah se začuo Melodin vrisak.

Melodi: Džejk sine, šta ti se desilo?
Džejk: Ništa strašno, mama. Proći će me za par dana.
Iskoristila sam priliku dok je Melodi kukala da mu flaster zalepim preko ogrebotine na obrazu. Ponovo je prosiktao kroz zube, a Melodi je coktala jezikom ne verujući u kojem joj je stanju sin.
Melodi: Jao sine... Moraš se paziti, ne možeš tako lutati gradom.
Anđela: Ja sam kriva.. uzimao si poručenu hranu za nas dvoje, ja sam...
Džejk: Nisi ti kriva. Niko nije kriv! Proći će me, ne paničite obe...
Osećala sam blago rumenilo u licu kada sam shvatila da se na kameri vidi da sam u njegovom krilu. Malo neprijatan prizor ispred njegove majke... Pomazila sam ga po obrazu na tren zaboravivši da Melodi može da me vidi, te se ona oglasila.
Melodi: Anđela dušo, mogu li sa tobom da porazgovaram nasamo?
Na ovo sam se štrecnula, ali sam klimnula glavom.
Anđela: Ne ustaj odatle, posle ću te premestiti u krevet.
Pripretim mu, te uzmem njegov telefon i izađem čak u hodnik kako nas ne bi čuo.
Melodi: Anđela, on je u užasnom stanju. Da li da ga odvedemo u bolnicu?
Anđela: Ostaću kraj njega noćas, Melodi. Ne brinite se, ako se pogorša odvešću ga odmah.
Melodi: Pazi na njega, kad je već daleko od mene. Biću mirna ako ćeš ga ti paziti.
Nasmešila sam se i klimnula glavom.
Anđela: Ne brinite se, javićemo Vam se ujutru.
Toplo mi je uzvratila osmeh, a zatim prekinula video poziv. Uzdahnula sam duboko i vratila se u apartman zaključavajući ga.

Džejk je već zadremao na fotelji, pa sam ga blagim dodirom razbudila.
Anđela: Hajde da legneš u krevet, a ja ću ti skuvati supu.
Džejk: Ne muči se, odmah ću zaspati.
Anđela: Ne budi mala beba, obećala sam Melodi da ću te paziti i to ću i da uradim.
Seo je na ivicu kreveta i pustio me da mu skinem majicu. Crvene velike masnice su mu prekrivale stomak, te sam čučnula i prstima blago prešla preko njih.
Anđela: Boli li te mnogo?
Džejk: Nije strašno...
Njegov kašalj i bol na licu su mi govorili drugačije. Iz mojih lekova sam uzela tablete za bolove i naterala ga da ih popije.
Džejk: Mora po tvom da bude..
Nasmešila sam se i pomogla mu da se premesti poviše kreveta.
Anđela: Hoćeš da ti donesem čistu majicu ili ćeš bez nje spavati?
Džejk: Oboje znamo odgovor na to pitanje.
Odmahnula sam glavom, zaista je šmeker u svakoj situaciji. Ni batine mu ništa ne mogu.
Džejk: Lezi pored mene.
Anđela: Ali supa..
Džejk: Anđela, lezi. Trebaš mi.
Ja.. ja nekome trebam..
Njemu trebam...
Izula sam se i popela se na krevet opružajući se kraj njega. Nakašljao se par puta, te sam ga nežno izmasirala onde gde nije imao masnice.
Anđela: Imaš li ideju ko je mogao da te napadne? Jesi li video nekoga?
Džejk: Ne, samo sam kroz senku video neku kovrdžavu kosu jednog, a na drugom sam video neke lance. Kao ogrlica. Trećeg nisam ni video.
Zastale su mi ruke same. Kovrdžava kosa.. lanci oko vrata...
Anđela: Džejk.. Jesu li to bili Patrik, Zejn i Tomas?
Zamislio se, ali nije bio siguran u moje sumnje.
Anđela: Tomas je imao kovrdžavu kosu i lance oko vrata. Možda su oni.
Džejk: Zašto bi me oni pretukli?
Spustila sam pogled. Jedino mi Aleksis pada na pamet, ali ne smem to da mu kažem dok ne budem sigurna.
Anđela: Nema veze, o tome ćemo kad ti bude bolje. Sad moraš da se odmoriš.
Džejk: Ljubi me..
Već je sanjivo govorio uz smešak.
Anđela: Hoćeš da te ljubim..?
Džejk: Mhm...
Jedva da je klimnuo glavom, te sam usne približila njegovom licu. Sitni poljupci su se nizali na njegovom licu. Uspavljivala sam ga njima.
Džejk: Malo i ti da brineš o meni...
Anđela: Ja uvek brinem o tebi...