Neprobojno srce [Prva knjiga]

Žalost

✻NEDELJU DANA KASNIJE✻

✦Mia✦

Sahrana je protekla u tišini. Baš u onakvoj tišini u kakvoj je mama i otišla. Anđela je ostajala stalno sa mnom kada Noa ne bi bio tu, Džejk me je ubeđivao da jedem kako mi se zdravlje ne bi uništilo, a u Noinom zagrljaju sam svako veče plačući zaspala. Na sahranu su u malom broju došli i ostali studenti sa koledža.
Verovala sam da je gubitak roditelja najteža bol, ali sada kada je osećam... mnogo je veća.
Nisam organizovala nikakav ručak nakon sahrane, želela sam što pre da se zatvorim u četiri zida i da odtugujem za njom.
Anđela: Želiš li da ti uzmemo nešto? Neku posebnu hranu? Džejk može otići. Ili da ti ja spremim toplu kupku da te ugreje?
Mia: Ne želim ništa zaista. Hvala vam. Samo želim da legnem i da se isplačem.
Anđela: Ali...
Džejk: Nemoj Ejndžel.. Treba joj vremena. A Noa je svakako tu uz nju.
Zagrlili su me čvrsto, pa sam u apartmanu ostala sa Noom. Nežno me je gledao ispod crnog okvira svojih naočara, pa je raširio ruke za zagrljaj.
Noa: Dođi...
Toplota njegovog tela je opustila svaki mišić u meni, a za mišićima su potekle i vruće suze. Za tren oka je Noina majica bila mokra, te me je u naručju poneo ka spavaćoj sobi. Strpljivo mi je svlačio kaput i skidao cipele, pa me ušuškao u krevetu ispod jorgana. Odmah je legao do mene grleći me, pa smo oboje u tišini slušali samo moje plakanje.
Noa: Isplači se slobodno...
Najbolju utehu mi je pružao on, samo on. Poljupci u kosu i nežni zagrljaji.

Mia: Otac mi je preminuo kada sam imala tri godine. Vozač kamiona se zakucao u njegov auto. Umro je na mestu...
Samo me je jače stegnuo uz sebe i ćutao.
Mia: Mama je napravila moj život čarobnim. Trudila se svim silama da ne osetim očevo odsustvo i uspevala je u tome. Uprkos svim poteškoćama uspela je da me pogura u životu i da gleda kako upisuje željeni fakultet. Ali nije doživela da ga završim...
Zajecala sam ponovo, te me je poljubio u kosu.
Noa: Kako smo se sreli... tako slični...
Obrisala sam dlanovima mokre obraze i izdigla pogled ka Noi.
Noa: Moja majka je na sličan način poginula. Bila je sa ocem u autu, ali je on preživeo dok ona... Nije se izborila.
Mia: Noa... nisam znala...
Noa: Ššš... nema potrebe išta da kažeš. U istoj smo muci...
Ućutali smo, ali su se zbog njegove priče moje suze povukle. Razumeli smo našu bol. Izgubili smo voljene osobe, ja oba, a on samo jednu. Ali je i to bilo dovoljno da se razumemo.
Mia: Zašto ljudi na takav način umiru? Ne želim da ima bolesti, ama baš nikakve!
Noa: Najlakše bi bilo kada bi ljudi umirali od starosti, ali je to nemoguće... Ona se borila snažno, Mia. Nije izdržala, ali nije ni odustala od borbe, zapamti to.
Mia: Da.. znala je kakav joj je kraj, a opet nije digla ruke od svog života...
Malo me je to i utešilo. Znam da je bila hrabra osoba.
Noa: Hoćeš da nam skuvam čaj?
Mia: Može. Ja ću se umiti.
Svezala sam kosu u rep i izašla iz kreveta. Nadvila sam se nad lavaboom dok je Noa kuvao čaj u zajedničkoj kuhinji na spratu. U ogledalu sam videla svoj odraz i iznenadila se koliko se zapravo dobro držim za sada. Mali podočnjaci su se nazirali, ali je šminka to dobro pokrivala za početak. Skinula sam je sa lica i primetila da su podočnjaci ipak mnogo veći. Kako i ne bi bili, nisam spavala nedelju dana normalno. Najviše četiri sata, i to isprekidano.

Izašavši iz kupatila, presvukla sam se u udobniju odeću. Na komodi je stajala mamina slika u crvenom ramu, te sam prstima nežno prešla preko stakla. Divne zelene oči kao da su oživele ispred mene i govore mi da je sve u redu. Možda će i biti u redu, vremenom.
Noa: Stiže..! Vreo je, pazi...
Noa je tiho ušao u sobu i pružio mi šolju vrelog čaja. Miris se širio oko mene i prepoznala sam ga. Čaj od nane je mama stalno kuvala kad sam bila mala. Osmehnula sam se bacajući pogled opet na njenu sliku. Osećam je, pored mene je. Proći će jednom i ova bol. Moram biti strpljiva...