Neprobojno srce [Prva knjiga]

Cimerka

"Molimo, vežite pojaseve i pripremite se za sletanje", posle 12 časova dugog leta, stjuardesa se ponovo začu na razglasu, te uradim kako je rekla. Stižem, posle 12 sati stižem u Njujork. Sporo smo se spuštali ali je meni bilo isuviše brzo da sam mislila da ćemo se razbiti o zemlju. Ali uz par tresaka smo lepo sleteli i konačno sam mogla da pustim naslone sedišta koje sam tako čvrsto stezala od straha. Grozno iskustvo koje sam očekivala ali nisam uspela da savladam potpuno. A dobro, imam vremena za to. Nakon blagog truckanja točkova o zemlju, sa ostatkom putnika sam polako izašla iz aviona noseći rančić na svojim leđima. Dođem do kontrolora i dam mu potrebna dokumenta, te mi pokaže da ostavim ranac sa strane. Naravno, dodatna kontrola... Podigla sam ruke i stala u raskorak pa me je nekim aparatom koji pišti pregledao od glave do pete. Za par minuta je završio pa me je uputio gde da uzmem svoj prtljag. Namerno sam kupila kofere upadljivih boja, crveni i ljubičasti, kako bih ih lakše uočila na aerodromu. Stojim već dobrih 20 minuta pored pokretne trake gde su svi mogući koferi prošli, samo mojih nema! Već sam pozvala i taksi i doći će uskoro, a ja još nisam uzela prtljag. Najzad se osmehnem i širom otvorim oči čim ugledam svoja dva kofera jedan pored drugog, te ih brzo zgrabim i izađem iz zgrade. Čim izbacim i drugi kofer kroz vrata, taksi se parkirao tačno ispred mene da sam odmah ušla u njega.

Anđela: The New Yorker Hotel.
Izgovorim adresu taksisti, pa počnem da razgledam grad kroz prozor tokom vožnje. Kakvih zgrada ima! A tek ljudi..! Svako ima neki svoj fazon i svako se razlikuje i po najmanjoj sitnici. Već mi se to dopada. A Njujork kao Njujork, veliki grad stoga i velika gužva u svakoj mogućoj ulici, ne zna se da li ima više automobila ili pešaka. Ugledam ubrzo hotel gde ću boraviti tokom studiranja, te se taksi zaustavi odmah ispred ogromnog glavnog ulaza u sam hotel. Izađem iz auta sa koferima, te krenem ka ulazu ali se posle samo dva koraka zaustavim i okrenem. Taksi je već otišao, te skupim obrve.
Anđela: Koliko mi je uzeo para beše...?
Počnem da se preračunavam u sebi, te ipak izvadim novčanik. Nije valjda da je skoro 200 dolara...? A neću više ići taksijem, preskupo je! Izgleda da sam napravila grešku već prvog dana.. Odmahnem kratko glavom, te sa koferima polako uđem u hotel i oduševim se odmah njegovim izgledom. Pločice su imale crnu i belu boju, dok je recepcija bila u braon nijansi. Sa obe strane hodnika su bile udobne sofe za sedenje, a sa obe strane recepcije su išle blago uvijene bele stepenice sa crnim gelenderima ka gornjem spratu. Na recepciji sam brže-bolje izvadila svoju karticu koja će mi trebati za svaki ulazak u hotel, te sam se zaputila ka šestom spratu gde su studentske sobe. Lift me je brzo doveo na taj željeni sprat, te sam se ubrzo našla u svojoj sobi, pod brojem 508.

Sa ulaznih vrata je bio tamno zeleni, gotovo crni tepih umesto nekih pločica ili parketa. Sa leve strane tog hodničića se nalazilo malo kupatilo. Možda je za nijansu veće od mog kući, ali snaći ću se nekako. Iz tog hodnika odmah se ulazilo u glavnu prostoriju. Mali pravougaoni trpezarijski sto sa četiri stolice je bio uredno složen, a odmah levo od njega su bila balkonska vrata. Kofere sam već ostavila kod ulaznih vrata dok sam kao pomahnitala počela da razgledam svoj apartman. Pored tih balkonskih vrata je bila tamno siva sofa sa stočićem za kafu, a preko puta toga je bila kuhinja sa malenim barskim stolom. Idealna mini kuhinja, baš za studente. Između te kuhinje i sofe su se na sporednom zidu nalazila najobičnija bela vrata koja me uvedu u omanju sobu sa francuskim ležajem i radnim stolom odmah pored prozora.

Anđela: Ovo je tako strava..!
Xx: Zdravo!
Vrisnem prepadnuta i okrenem se za 180 stepeni, te ugledam radoznalu i radosnu devojku kako me gleda. Na svojoj braon kosi je imala baš roze krajeve i bila je taman našminkana.
Xx: Nadam se da te nisam uplašila! Ja sam Mia, tvoja cimerka..!
Ujedno i klimnem glavom upoznavajući se sa njom ali i skupim obrve jer znam da ću biti sama u sobi..
Mia: Tačnije, neću biti sa tobom u sobi, ja sam u sobi pored, 509, ali znaš. Cimerke smo!
Uzbuđeno mi pritrči i zagrli me snažno da na tren izbije vazduh iz mene, te se glasno nasmejem kad se odvoji.
Anđela: Ja sam Anđela, samo što sam ušla..
Mia: Naravno, videla sam kofere! A i.. videla sam kad si izašla iz taksija...!
Kao mali vragolan se smeškala, te se nađemo u hodniku kod ulaznih vrata koja je izgleda ostavila otvorenim. Mogao je bilo ko da mi ukrade kofere...
Mia: Ništa, idem ja sad dok se ti raspakuješ i odmaraš, pa ćemo u avanture dok nam ne počnu predavanja! Ludo ćemo se zabaviti!
Od ove devojke ne mogu ni da progovorim..! Ali tako nešto radosno budi u meni. Zastane na vratima, te zajedno pogledamo u osobu koja ulazi preko puta mene u apartman, broj 520. Ni manje ni više nego momak, ali zbog navučene kapuljače na glavi ne vidim mu lice.
Anđela: Mia, otkud momci na ovom spratu..?
Mia: Svaki sprat je mešano, nigde nije odvojeno samo za devojke i samo za momke... Tako da sve delimo ovde...
Došaptavale smo se kako nas taj momak ne bi čuo, pa je ona zbrisala u svoju sobu, a ja ostanem da ga špijuniram praveći se da sporo zatvaram vrata. Super, delićemo sa momcima sprat..! Pre nego što je skroz zatvorio vrata, skinuo je kapuljaču pa sam pogledom okrznula boju njegove kose. Braon ili više vuče na plavu..? Ne ne, braon je ali onako medna boja. Tačnije, malo tamnija od meda. Ne! Braon sa mednim odsjajem! E ta je boja!

Zatvorim vrata svog apartmana i zaključam ih, te se zamislim. Bože Anđela, o čemu ti razmišljaš! O boji nečije kose! Kao da o tome treba da razmišljaš kad imaš druge važnije stvari..!