Neprobojno srce [Prva knjiga]

Zbogom, majko

✻DVA MESECA KASNIJE: JANUAR✻

✦Mia✦

Nova godina je protekla veoma mirno, tiho zbog bolničkih pravila, a opet toplo jer sam bila pored majke. Jedino se tu noć malo bolje osećala, pogled joj se izbistrio, ali me je baš to i uplašilo. Kad god bi malo živnula i kada bi se u njoj primetio napredak, već bi za jedan dan potonula i bila na ivici smrti. Tako sam i te noći mislila, da sam pola sata nakon dočeka Nove godine plakala zatvorena u bolničkom kupatilu. Ona odlazi, i tu nema nikakvog rešenja.
Noa je pred ponoć ušao u bolničku sobu i doneo obema po buket cveća. Njegov otac se zaista potrudio da provedem više vremena sa mamom i van regularnih poseta jer je znao da se bliži kraj. Pričale smo dosta i o Noi, našem odnosu i pomalo i o budućnosti. Mama je bila ubeđena da je on pravi za mene, iako smo imali loš početak. Dosta se vezala za Nou, baš kao i ja.
Zabrinuto sam svakim danom čekala najgore vesti, jedan poziv koji će mi reći da ona više nije sa nama.
Mia: Hoćeš još vode?
Dilajla: Malo...
Sve teže je disala i skoro stalno bila na aparatima. Stanje joj se pogoršalo u protekle dve nedelje, dlake na njenom telu nije bilo odavno zbog hemoterapija, a oči su joj sve više upadale i nestajale sa lica.
Pažljivo sam joj skinula masku za disanje sa lica i pridigla je sa jastuka. Borila se ipak kao lavica do poslednjeg trenutka.
Dilajla: Sedi, Mia. Sedi pored mene...
Nežno sam joj pomerila noge u stranu i sela kraj nje. Dlan ruke joj je bio isuviše suv, a koža bleda i ispucala. Oči su joj se gasile pomalo svakim danom.
Dilajla: Koliko si samo bila uporna da se ofarbaš u pink boju...
Prstima je ovlaš zakačila vrhove moje kose i uspela da me nasmeje. Trudila sam se svim silama da uvek budem radosna kraj nje, ali to ponekad nije bilo moguće.
Mia: Ipak mi lepše stoje samo ofarbani pramenovi, a ne cela kosa.
Dilajla: Dobro je da si na vreme odustala od te ideje.
Nasmejala se glasnije i počela da kašlje u masku. Masirala sam je blago po grudnom košu da joj barem malo olakšam. Umilnim pogledom mi se svaki put zahvaljivala i potapšala me drhtavom rukom.

Noa: Moje dame, kako ste mi danas?
Noa je sa dva buketa cveća tiho ušao u sobu i izmamio nam obema osmehe na licu. Pomogla sam mu da stavi cveće u dve vaze, a na sebi sam mogla osetiti majčin pogled.
Dilajla: Divni ste mi, najlepši momak i devojka...
Noa ju je zagrlio nežno i smestio se na stolicu sa druge strane kreveta. Najnežniju Noinu stranu upoznala je prvo moja majka, pa tek ja. Ona je to u njemu pronašla i izdigla na površinu.
Noa: Hoćete li da Vas izvedemo malo na vazduh? Obući ćemo Vas da Vam ne bude hladno.
Dilajla: Ne mogu, Noa. Preumorna sam danas. I teško dišem iako mi aparat pomaže...
Neprimetno mi je donja usna zadrhtala, plašeći se za njena slaba pluća. Kada već ne može da izađe, Noa je otvorio prozor. Kao da će to mnogo da joj pomogne ako je zaista kraj... Uzela me je za ruku i stegla me, a drugom skinula masku sa lica.
Dilajla: Baš mi je danas loše...
Noa: Nemojte tako, ujutru ćete biti kao novi kada se naspavate..!
Mia: Da, mama.
Dilajla: Nemojte me tešiti, deco. Svo troje znamo da se uskoro razilazimo.
Ne, nisam spremna. Ne možemo se razići, ne ovako rano! Zar je tako brzo prošlo godinu dana?!
Mia: Mama, nemoj to pričati.. Kada se probudiš ujutru, bićeš i odmorna i radosna.
Dilajla: Mia.. obe znamo da jutra za mene neće biti uskoro. Mnogo sam vas namučila, oboje. Produžili ste mi život još malo i nikada vam se neću moći zahvaliti na tome. Pogotovo tvom ocu, Noa.
Noa: To nije ništa, ne brinite se...
I njegovu ruku je stegla, oprašta se sa nama. Nije progovorila više, već se uhvatila za svoje grudi bolno.

Mia: Dobro je mama, smiri se...
Očigledno se bol povećavao jer joj se i disanje produbilo.
Dilajla: Voli te mama...
Snažno mi je stegla ruku povlačeći me ka sebi.
Mia: Smiri se, znam da te boli... Tu sam ja, ne idem nikud...
Suza joj iz oka izašla i kapnula na jastuk. Dugo nije pustila suzu preda mnom, čak i kada je doživljavala najteže trenutke u lečenju.
Noa: Gospođo Kenedi...
I Noi je bilo jasno da će se ovde sve završiti. Držao ju je za drugu ruku, ali i mene da mi ne bi pozlilo.
Mia: Mama...
Kroz vapaj sam prošaputala i osetila kako me njena ruka više ne steže. Ni malecnog stiska nije bilo. Oči su joj ostale poluotvorene, usne se nisu mrdale, a njeno telo je bilo... mrtvo.
Noa: Mia...
Mia: Otišla je.. napustila nas je...
Napokon mi je more suza pokvasilo obraze. Mazila sam je po kosi plačući za njom. Noa me je držao za ramena i grlio, te je umesto mene zatvorio mamine oči.
Mia: Otišla je... Ni pet dana od Nove godine nije prošlo...
Noa: Znam ljubavi, znam... Borila se snažno, ali nije uspela...
Zajecala sam stežući njenu beživotnu ruku, te sam se sagla i ostavila poljubac na njenom čelu.
Mia: Ponosim se tobom šta si izdržala. Barem više ne moraš da trpiš bolove i da se mučiš. Zbogom, mama...
Teška srca sam se odmakla od nje i uronila svoje telo u Noin zagrljaj. Tešio me je, mazio po kosi i grlio ne bi li mi olakšao, ali ništa nije uspevalo. Rana previše boli, previše peče i produbljuje se.
Majka me je napustila...
Otišao je i deo moje duše sa njom...