Neprobojno srce [Prva knjiga]

Iznenadno pitanje

Nakon jednog dana odmora od mog padanja u nesvest, vratila sam se obavezama na koledžu. Samo jedan dan predavanja sam propustila, a već toliko posla ima. Do kraja radne nedelje nisam dizala glavu od knjige radeći razne seminare, eseje i prezentacije. Svaki detalj sam prepravljala dok nisam bila zadovoljna, a pranje veša u zajedničkoj peraonici i odlazak do prodavnice sam radila što sam kraće mogla. Nisam smela da gubim vreme.
I petak sam dočekala umorno i konačno sam mogla da bar na kratko predahnem za vikend. Polako sam se pela uz stepenice do mog apartmana gledajući samo u pod. Kao da nisam svesna bilo koga oko mene.
Kristijan: Zdravo..!
Trgnem se i uspravim pogled pravo na Kristijana koji naslonjen na zid čeka pored mojih vrata.
Anđela: Hej.. Otkud ti? Kako znaš gde boravim?
Kristijan: Hoće li biti čudno ako kažem da sam te juče posle predavanja pratio?
Anđela: Čudno je.
Hladno odgovorim iako u sebi kiptim od čudnog besa. Ko si ti da mene pratiš do mog apartmana?!
Kristijan: Ono veče su nas prekinuli, nismo ni počeli da se zabavljamo.
Anđela: Bolje je što me je Džejk otpratio.
Kajala bih se kao niko da sam te večeri nesvesno pristala na nešto sa Kristijanom!
Kristijan: Baš šteta. Mislio sam da izađemo večeras ako si slobodna. Šta kažeš?
Anđela: Šta..?
Ostavim ključ karticu u vratima i naglo ga pogledam. Kakav bre izlazak?!
Oči mi se same zakolutaju i pogledaju u nekog drugog. Baš u Džejka koji se penje uz stepenice. Prešao je brzo pogledom preko nas dvoje, a prokleti Kristijan se ponovo oglasi.
Kristijan: Pa? Hoćemo li izaći?
Osetila sam koliko je Džejk bio ljut, okrenuo se i ušao bez ijedne reči i pozdrava u svoj apartman. Kristijan ga je namerno isprovocirao.
Anđela: Izvini, ali... moraću da odbijem. Umorna sam, a i... ne želim da izađem sa tobom. Nadam se da razumeš.
Kristijan: Da, da..! Naravno, am.. Ništa onda, vidimo se..!
Sav se spetljao, ali je ipak poraženo sišao niz stepenice. I da Džejk nije naišao ne bih pristala da izađem sa Kristijanom. U moje misli i srce usadio samo Džejk. I niko više. Od muke se osmehnem, te ponovo zaključam vrata i siđem niz stepenice do obližnje prodavnice. Neobavezno sam prolazila pored rafova ubacujući poneke namirnice u korpu dok su mi misli neprestano išle ka Džejku. Verovatno je mislio da ću pristati da izađem sa Kristijanom, videla sam mu neku ljutnju u očima. Pre par večeri me je od njega sklonio i sada misli da ću završiti započeto.

Platim sve na kasi i izađem gde se nebo već smrklo. Provela sam sigurno više od sat vremena unutra. Sve kese sam uspela da naguram u torbu, te sam kroz par minuta hoda došla nazad do hotela i popela se do vrata mog apartmana. Uzimajući ključ karticu iz torbe čula sam iza sebe kako se Džejkova vrata otvaraju.
Džejk: Nije valjda da je loš dejt bio?
Zadovoljno se osmehnem ne okrećući se ka njemu još uvek, ali se ljubomora itekako primećivala u njegovom glasu.
Anđela: Kakav dejt?
Pogledam ga preko ramena glumeći zbunjenost, te ga ugledam u sportskoj garderobi sa košarkaškom loptom u levoj ruci.
Džejk: Pa sa Kristijanom.
Anđela: Jesi li ti to ljubomoran na njega?
Isprovociram ga pitanjem, te slegne ramenima teško dišući.
Džejk: Što bih bio?
Izbegavao je moj pogled zaključavajući vrata iznova i iznova.
Anđela: Džejk. Bila sam u prodavnici. Nisam izašla sa njim.
Naglo se okrete ka meni dok sam držala smešak na licu.
Džejk: Nisi..?
Anđela: Nisam, on nije moj tip.
Zadovoljstvo je tako suzdržano krio, ali je bio na sedmom nebu jer nisam izašla sa njim.
Anđela: Moj tip su momci braon kose sa ponekim zlatnim odsjajem.. smeđim očima.. zategnutim licem...
Nastavim da se igram sa njim kao što je on sa mnom.
Anđela: Koji vole sport i muziku..
Ubacim torbu u apartman napamet pričajući baš ono što on voli.
Anđela: I koji su uvek pored mene.
Osmehnuo mi se znajući sigurno da pričam o njemu. I ja sam želela da on sve sazna, kroz igru naravno. I shvatili smo oboje šta želimo. Ali smo izgleda previše ponosni da to direktno i kažemo..
Džejk: Hoćeš li sa mnom na košarku?
Sa strane prebaci pogled na mene, te se široko osmehnem.
Anđela: Tebe već ne želim da odbijem.