Neprobojno srce [Prva knjiga]

Strepnja

Milion ljudi, milion lica, milion očiju i izraza. Svi prolaze pored nas, a Mije nema nigde. Sudarala sam se unezvereno sa ljudima, neki su odmahivali glavom ne razumejući moj strah, drugi su me psovali, dok su neki oprostili i nastavili svojim putem.
Džejk: Dođavola, gde je?!
Anđela: Ne znam!
Odavno me panika nije posetila, a sada se tresem. I Džejk sa mnom traži Miu a nje nema nigde na vidiku. Dok smo se mi snašli da izađemo iz hotela, ona je ko zna gde otrčala. Ako joj se nešto desi onako trudnoj, nikad sebi neću oprostiti.
Trčali smo ka koledžu, možda na jedino mesto gde nismo trebali, ali to je bila naša ruta. Sve do koledža su se nalazile radnje, kafići, pekare i poslastičarnice koje smo inače posećivali, pa smo na brzinu zagledali u svaku od njih ne bi li je pronašli.
Anđela: Dođavola više!
Opsovala sam glasno, ali odmah nastavila ka koledžu. Džejk je malo trezvenije razmišljao nego ja, kaskao je za mnom i pažljivije gledao u radnje dok sam ja samo prolazila ovlaš kraj njih. Nije je bilo, ne znam da li ćemo je naći. Još malo sam ubrzala korak i iz daljine je videla na mostu iznad reke Hadson. Zadivila sam se svom oku, među toj masi ljudi ja sam videla nju. Mada, možda su za to bili zaslužni njeni pink krajevi na kosi.
Anđela: Eno je!
Doviknula sam Džejku koji je odmah krenuo za mnom, ali ne toliko brzo kao ja. Nema veze, stići će on mene. Pretrčala sam ulicu i time rizikovala svoj život barem tri puta, ali sam uspela da dospem tačno do sredine mosta. Zadihano sam zakočila svoje telo tik do Miinog, a ona me nije ni primetila. Suze su joj se slivale niz obraze crvene od plača i pogled joj je bio izgubljen u daljini. Šake su joj čvrsto stezale metalnu šipku na vrhu ograde, znala sam da okleva da počini ono najgore i najtragičnije.

Anđela: Mia..
Mia: Šta ću sada, Anđela..? Šta ću bez Noe u svom životu? Obećali smo jedno drugom da ćemo prevazići ovu daljinu na godinu dana. Nije nam bilo teško toliko da prebrodimo... Kako sada da ja prebrodim ovaj gubitak dok sam živa? Kako?!
Vrisnula je ispuštajući najjeziviji krik ikada. Krik bola i tuge koja reže svačije srce. Ovako nije kriknula ni kada je njena majka umrla. Postoje dve vrste smrti - one na koju se možemo pripremiti i ona koja dođe kada smo najsrećniji i najbezbrižniji. Želela sam da se okrenem i potražim Džejkovu pomoć, ali znala sam da ni on ne može mnogo uraditi. Znam da je iza mene, ali on ne može ništa učiniti da ova bol prođe. A ne mogu ni ja.
Anđela: Misliš da je rešenje da završiš i ti? Da se baciš i ubiješ i to dete u tebi?
Umesto da je možda tešim, napala sam je. To sam jedino znala od malena i na tome su mi svi zamerali. Nisam imala tople reči u datom trenutku, već sam oduvek želela da odmah rešim problem, a kasnije da tešim. Mia me je ljuto pogledala i suze koje su čekale da se sliju niz obraze su poprimile bes umesto tuge.
Mia: Za šta da živim?! Treba sama da izguram trudnoću, treba da se porodim sama, sama da odgajam naše dete?!
Anđela: I sama kažeš - vaše dete! Zar misliš da bi Noa voleo da ubiješ njegovo dete?! Zar nije dete plod vaše ljubavi?! Tako olako ćeš da ga ubiješ, hm?!
Mia: A ti si isto rekla - previše smo mladi za decu! Zar se nisi budila u strahu da ćeš biti loša majka?!
Odmahnula sam glavom. Jesam se budila takva, ali neću dozvoliti da zbog moje negativnosti i Mia propati.
Anđela: Da, rekla sam! To mislim za sebe, ali ne i za tebe! Samo pomisli na Nou, Mia.. duša bi ga bolela da tako odustaneš od života. Samo zbog njega, Mia.. Zbog njega živi, i zbog vašeg deteta...
Mia: Boli me mnogo... Previše me boli, Anđela!
Bacila mi se na grudi stežući mi ramena i uranjajući nokte u moju kožu. Prokleto mene boli njena bol!
Džejk je polako obišao oko nas dve i šakama je stegao Miu za ramena. Bez reči utehe ili tuge ili čak sažaljenja, to je bio njegov način da pomogne. I uspevalo je, Mia je polako dolazila k sebi.

Uspeli smo da je odmaknemo od ograde mosta i pokušamo da je smirimo da ne bi nanela neku štetu bebi.
Mia: Izvini što sam te udarala, Džejk...
Džejk: Ja treba da se izvinim što sam tako direktno rekao...
Nije mu to bio najpametniji potez, ali je bio jedini mogući. Svakako ne bismo uspeli da krijemo od Mije njegovu smrt.
Anđela: Hajmo da se vratimo nazad u hotel. Da malo prilegneš, a Džejk ima specijalan čaj pa će ti skuvati. Prijaće ti i za stomak.
Naslonila se na mene i koračala ukorak sa mnom. Teža je bila nego inače, osećala sam kako je vučem da korača.
Mia: Otišao je zauvek, Anđela... Moj Noa je otišao.
Anđela: Mi smo tu, imaš nas. Nemoj nikada da pomisliš da si sama. A Noa će te čuvati sa neba... čuvaće i tebe i bebu.
I sama nisam mogla da verujem u svoje reči. Naš drug je nestao, umro. Delić mene nije želeo da veruje u to dok se ne uveri, ali nagazne mine nisu mala stvar. Ne bi imali u šta da se uverimo, telo ne bi postojalo kao dokaz koliko bi se raznelo na komade. Ne smem ni da pomenem to Mii, ne sme da zna koliko je to ogavno i loše. Onesvestila bi se odmah.
Anđela: Mi smo uz tebe, samo nam dopusti da budemo uz tebe...