Neprobojno srce [Prva knjiga]

Bol srca

Čoveka kada bi pitali koja bol je najveća, najgadnija i najgora za podneti... on ne bi znao odgovor. Svakome je njegova bol najveća, a tuđa sitnica. Onda čoveka odmere gadljivo i osuđujuće, kao da je on kriv što svoju bol smatra najgorom. A zašto je to tako? Čovek u trenutku oseća bol žešću nego ikad. Koplje se zarije u srce, mrda se u njemu čineći da srce krvari još više od samog uboda. Da ga pogodi još jedno koplje ne bi ga bolelo koliko ga boli ovo prvo. Zašto? Zato što ona bol koja prva dođe i udari, onesposobi nas da osetimo i ostale boli.
Dovukla sam se do svog apartmana, ljudi sa recepcije su me zabrinuto gledali, a ja sam odmahivala glavom govoreći samo da sam preumorna. Kamo sreće da sam bila umorna, a ne slomljenog srca. Ustvari šta se žalim, ja sam kriva za to. Kriva si, Anđela! Dopustila si sve ovo, omogućila si sve! Zaključala sam vrata za sobom, a potom sam se zatvorila u spavaću sobu. Sve je bilo mračno, u skladu sa mojim uobičajenim životom. Džejk je doneo boje u moj crno-beli život. Uključila sam lampu kraj malenog stočića i videla koliko sam zapravo sve uništila. Odjekivale su mi Džejkove reči, moljenja da ovo među nama ne uništim, a najgore od svega... slušala sam njegov plač. Plač koji sam ja izazvala, srušila sam mu svet.
Anđela: Sve si sjebala, glupačo!
Srce u grudima mi se steglo i najradije bih sebe zadavila. Uništila sam sve oko sebe, bezvredna sam, šta god dotaknem ja uništim! Levom pesnicom sam udarala u vrata pored svog boka, a zatim sam najsnažniji udarac potegla.
Anđela: Glupačo!

Više nije bila razbijena samo moja pesnica, rušila sam sve pred sobom. Jecala sam i cepala posteljinu sa kreveta, srušila sam sve sa radnog stola, a na kraju sam završila na kolenima. Nisam uspevala da dođem do vazduha koliko je tuga obuzela svaki deo mog tela.
Anđela: Nadam se da ćeš mi jednog dana oprostiti, Džejk... da ćeš jednog dana prestati da me mrziš...
Oči su mi uhvatile jedinu stvar koja je ostala da stoji na stolu - okačene kraljevsko plave naušnice Džejkov poklon za rođendan. To me je još više rastužilo, te sam ih drhtavom rukom uzela i približila grudima. Uništila sam osobu koja me je istinski volela! Čak i da se jednom pokajem za ovaj raskid, nikada neću moći da mu tražim drugu šansu. Ne zaslužujem je, nikada je neću zaslužiti!
Jedino što mi je ostalo od Džejka su pokloni i uspomene u glavi. Mrzim sebe, mrzim što postojim, što sam uopšte ušla u vezu sa Džejkom! Možda se nikad neće oporaviti, možda će zauvek imati nepoverenje prema devojkama zbog mene... Opet si sve uništila!
Anđela: Prokleta da si!
Zgrčila sam se na podu i zajecala pokušavajući da budem što tiša. Hiljadu nožića je rezalo moje telo, svaka posekotina je bila hiljadu puta jača od prethodne. Crnilo mi se pred očima, slane suze su skorele kožu lica, a duši i srcu je bilo sve gore i gore. Bol se pojačavao, urnisao me je...
Džejk: Anđela..! Anđela molim te otvori mi!
Zalupao je na vrata, a ja sam tiho jecala. Ne mogu mu otvoriti, oboje ćemo se pokidati skroz... Čak je i on i dalje plakao i uporno pokušavao da me ubedi da mu otvorim vrata. Ne smem, prosto ne smem... Moram ga pustiti.

Najednom je kucanje prestalo i koraci su se udaljili. Odustao je, znam da jeste. To sam i htela, zar ne? Htela sam da nastavi dalje bez mene, a sada plačem zbog toga. Odluči se više, Anđela! Ako si sve ovo želela, zašto sada kukaš i plačeš?! Želela si da on ode iz tvog života!
Anđela: Želela sam samo da on bude srećan...
Opravdavala sam naglas svoje postupke, kao da će mi to umiriti savest. Neću nikada biti srećna bez njega, ali to sam i zaslužila nakon svega. Ja ne moram biti srećna, ali on mora. On jedini na ovom svetu zaslužuje svu sreću u životu.
Dopuzala sam do kreveta i zadnjim atomom snage se popela na dušek. I njegovo prazno mesto u krevetu je davalo drugi osećaj. Možda čak i bolniji. Zagrlila sam jastuk na kome je on spavao i pomirisala ga. Dođavola, još uvek se osećao na njegov mirisni gel za tuširanje! Mili moj Džejk... oprosti mi za svu bol koju sam ti nanela...
Sklupčala sam se na njegovoj strani dušeka ne puštajući jastuk iz naručja, dok sam u šaci čvrsto držala minđuše. Još su mi samo uspomene ostale od njega, njih ni za svoj život ne dam nikome. Mogu samo da se nadam da će vreme uraditi svoje, baš onako kako narod kaže.
Nikada više Džejk neće biti moj...