Neprobojno srce [Prva knjiga]

Ponoćni razgovor

Izbegavala sam Nou koliko god sam mogla danas, i to me je izmorilo najviše. Izmori me više jedan student, nego bilo koji profesor! Pod tušem sam razmišljala na koji način bih mogla da se raspitam o svima njima. O Džejku, Noi pa i Mii na kraju krajeva. Da radim u policiji, lako bih ja. Ali čeka me dug put do tog radnog mesta, neće biti lako.
Dok se vrela voda slivala po meni, ja sam zamišljeno gledala u pločice. Šta se to dešava sa mnom? Zašto me toliko zanima neka osoba? Zašto me toliko zanima Džejk? Još vrelija voda me opeče, jer nisam ni primetila da se promenila, te vrisnem i brzo je isključim. Previše razmišljaš pod tušem Anđela, kao i obično.
Obrišem se peškirom i obučem trenerku umesto pidžame. Ne želim još da spavam, iako bi trebalo. Još sutra imam predavanja, pa ponovo vikend, samo da me Mia ponovo ne navuče negde da idemo. Neću izdržati i ovaj vikend na neku žurku da idem. Ušuškam se u krevet i počnem da prelistavam neke gluposti na telefonu, ali ni na šta zanimljivo nisam naišla. Od dosade ustanem iz kreveta, pa se zaputim ka zajedničkoj kuhinji. Nikoga nije bilo, pa sam uzela iz frižidera namirnice za kolačić koji se pravi u mikrotalasnoj. Ako uspe ovaj recept sa interneta, svaka čast onome ko ga je postavio na sajt!

U šolju ubacim malo brašna, braon šećera, žumance i čokoladne komadiće, te sve kašikom promešam. Sreća pa za ove osnovne namirnice ne moram da brinem, hotel nam sve doprema. Samo da mi Noa ne naiđe sad u ponoć..! Ubacim šolju u mikrotalasnu i nakon četiri minuta se aparat oglasio, već je gotovo.
Divno je zamirisalo, te mi se osmeh sam ocrtao na licu. Ima da se ugojim od ovih ponoćnih užina..!
Džejk: Gladna godina, a?
Štrecnem se na glas iza sebe, te se sa sve šoljom okrenem i ugledam Džejka kako takođe u trenerci ulazi u kuhinju.
Anđela: Šta ću, gladna sam...
Kao pokisla izgovorim, te spustim pogled i kašikom uhvatim malo parče kolačića. Neću sama imati ponoćnu užinu izgleda.. I sam je otvorio frižider i pogledom tražio šta će uzeti, te se nasmešim.
Anđela: Kome kažeš da je gladna godina..
Džejk: Rekla si nešto?
Anđela: Ništa.
Stvarno moram da spustim ton svog glasa, neozbiljna sam mnogo.. Sednem za barski sto, te spustim šolju i dalje povremeno bacajući pogled ka njemu. I dalje stoji ispred frižidera i traži šta će da jede, koliko si neodlučan!
Anđela: Hoćeš malo?
Ponudim mu svoj kolač naginjući šolju ka njemu, te on slegne ramenima i uzme kašiku za sebe. Nikad sa nekim nisam delila jelo, pogotovo da jedemo iz istog tanjira ili da pijemo iz iste čaše. Sedne do mene, pa zagrabi malo veće parče, da će uskoro u samo dva zalogaja sve pojesti a meni neće ostati ništa..!
Anđela: Lakše malo, pokajaću se što sam ponudila..!
Nasmešio se kroz zalogaj, te ugrabim i ja da jedem, inače ću ostati gladna.
Džejk: Bila si neraspoložena danas.
Zaustavim se sa jelom i zagledam se u svoju kašiku ne smejući da pogledam u njegovo lice. Ipak je primetio...
Anđela: Jesam.
Džejk: Smetala ti je ruka, zar ne?
Anđela: Ti to mene špijuniraš?
Odgovorim mu pitanjem, te ga namerno pogledam izdignutih obrva. Dođavola, već gleda u mene!
Džejk: Zapazio sam, nije kao da sam dvogledom posmatrao.
Tiše se nasmejem, te uzmem još jedan mali zalogaj. Možda i nisam uprskala priliku da saznam nešto više o njemu..
Anđela: Imam neki čudan osećaj u vezi njega, to je sve.
Nije mi ništa odgovorio, možda i ne razume kako je kad dobiješ taj osećaj da nešto nije kako treba. Ne želim ništa ni da preterano pričam za Nou, da ne grešim dušu.
Džejk: Ako ti smeta...
Zastane na trenutak, te pogledam u njega. Šta će sad reći..?
Džejk: Verujem da znaš da se odbraniš sama.
Ustane i odloži prljavu kašiku u sudomašinu, te ostanem zabezeknuta. Nije sad da sam baš očekivala da će reći da me možda on brani, ali ovako direktan udarac je takođe iznenada izleteo.
Anđela: Naravno da znam da se branim.
Odvažno odgovorim praveći se da nisam nešto drugo očekivala, te ustanem i odložim i ja posuđe u mašinu.
Džejk: Vidimo se ujutru na predavanju.
Složi neki nedefinisan izraz lica i izađe iz kuhinje, te ostanem ukopana u mestu. Kakvo nonšalantno ponašanje, ovo još nisam videla!
Anđela: Ne može tako..!

Izađem žustro iz kuhinje, te dođem do njegove sobe i snažno zalupam na njegova vrata. Otvori ih držeći na licu podignute obrve, pa se namrštim.
Anđela: Šta hoćeš da kažeš onim, da ne umem sama da se branim..?! Da sam nestrpljiva i za to..?!
Pokušavala sam da ne vičem na sred hodnika jer je ipak pola noći, ali svake sekunde mi nervoza izmiče iz ruku.
Džejk: Nisam ništa posebno mislio. Pretpostavio sam samo da umeš sama da se braniš od likova koji ti smetaju.
I dalje mi ravnodušno odgovara naslanjajući se na ram vrata, te postavim ruke na bokove. Da nije ovog hotela i ovog koledža pokazala bih ti ja šta umem!
Džejk: Ne znam šta je tu moglo da te uvredi.
Kroz suzdržani smeh izgovori, te vidim da od ovoga nema ništa, ne mogu ja da se raspravljam u pola noći sa njim.
Anđela: Uživaj samo.
Džejk: I hoću..!
Podbode me radosno pre nego što uđem u sobu, te se zaključam. Kakav umišljeni stvor!
Anđela: "Ne znam šta je tu moglo da te uvredi...!"
Rugala sam se naglas njegovim rečima, te besno frknem i grubim koracima uđem u svoju sobu. Baš si me lepo iznervirao, Džejk!