Neprobojno srce [Prva knjiga]

Aleksis

Džejk: Aleksis?
Samo ime me je uništilo. Njegova bivša devojka, i to na Božićno jutro..! Zar je moralo ovako da se promeni situacija?!
Aleksis: Nisam znala da dolaziš za Božić.
Džejk: Da, došao sam zbog mame.
Podigao se sa mene i pružio mi ruku da ustanem sa hladnog snega.
Aleksis: Baš mi je drago što te vidim.
Prišla mu je i zagrlila ga, a ja sam stajala sa strane. Kao da ne postojim...
Džejk: Ovo je moja devojka Anđela.
Nije morao meni da predstavi nju, znala sam već ko je. Bivša devojka..! Kako ti bivši partneri izbiju uvek kad ne treba?!
Aleksis: Drago mi je.
Anđela: Takođe.
Slabašno sam se nasmešila i pružila joj ruku. Uvek sam mogla osetiti kada neko nije dobar čovek. I sada sam to osetila, odavala je previše lošeg.
Aleksis: Mogao si da se javiš, nisam znala da ćeš doći.
Džejk: Aleksis, nismo se čuli od druge godine srednje. Nisam imao razloga da te zovem.
Ou. Ovo je bilo grubo od njega, ali mi je bilo drago što ju je sasekao. Previše prelazi granice i moje strpljenje dolazi kraju.
Aleksis: Da li je i Sandra došla sa decom?
Džejk: Ove godine ne. Ima previše obaveza.
Znate onaj osećaj kada se sve ispred vas dešava, a vi niste uključeni u priču? E baš se to meni sada dešava. Priznajem, ni sama nisam želela da puno pričam sa Aleksis. Ali između njih dvoje, osećam se jako izostavljeno. Čak i... ljubomorno. Opet, Aleksis je njegova bivša devojka. I čak to što su bili mesec dana zajedno mi smeta, pogotovo što osećam da Aleksis ima neke loše namere.
Aleksis: Mogli bismo da izađemo u neki kafić. Imate li neke planove za večeras?
Anđela: Zapravo imamo.
Dosta je više bilo. Preterala si. Gurnula sam Džejka laktom neprimetno sa strane, te je potvrdio.
Džejk: Da, imamo. Želim Anđeli da pokažem malo kraj, a i ne bismo ostavljali mamu samu u ovo doba godine.
Aleksis: Razumem, naravno.
Razočarala se, iz aviona se videlo na njenom licu. Ali moja ljubomora ne jenjava.
Džejk: Mogu ti doneti sok?
Aleksis: Može, hvala ti.
Nasmejala mu se, a Džejk je moju ruku stegao.
Džejk: Brzo se vraćam...
Šapne mi, te ostanem sama sa Aleksis. Ovo će biti neprijatno, obzirom na moje loše strpljenje od jutros.

Aleksis: Upoznali ste se na koledžu?
Divno, gospođica Njuškalo želi da me ispita.
Anđela: Da, skoro sva predavanja pohađamo zajedno. Tako smo se i dosta zbližili.
Samu sebe sam čula u glavi i znala sam da zvučim kao kučka, ali neko ovu crvenokosu kuju mora da vrati u njen boks.
Aleksis: Znači zajedno ste već četiri meseca?
O ne. Zajedno smo skoro mesec dana, ali to ne smem da priznam. Nikako ne smem to da priznam!
Anđela: Da, puna četiri meseca. A kao da su godine!
Osećala sam zaista tako, Džejk mi je na prebrz način obavio srce. I ne pušta ga.
Aleksis: Prešli ste naših mesec dana. Zaista čudno za njega...
Anđela: Zašto?
Aleksis: Nisam mislila da može da se obaveže na tako dug period za nekoga. Ali dobro, kratko je to roka. Kad bude gotovo, biću tu za njega.
Anđela: Ne razumem?
Napravila sam se luda iako sam znala koji me odgovor čeka. Crvena kosa joj je pala preko krznene kapuljače i tamno crveni karmin je zamračio njene usne. Mogu možda reći i da su otrovne izbliza. A zelene oči... njima bi svakoga omađijala.
Aleksis: Budimo realni, Anđela. Džejka ne interesuju duge veze, on je tu za neke kratke. Kombinacije, šemice, a ne za duge i iskrene veze. Plus, strankinja si. Nije nikome baš u krvi da se toliko zaludi za stranca. Tako da želim da kažem da će kad tad vaša veza pući.
Anđela: I pretpostavljam po tvojoj samouverenosti da ćeš ti pripomoći tome?
Aleksis: O ne..!
Nasmejala se glasnije.
Aleksis: Ja ću mu pružiti utehu kada se vaša vezica završi. Njegove oči će videti samo mene i brzo će zaboraviti vaših četiri meseca.
Bes mi je plivao telom, ovakvu direktnu pretnju nisam očekivala. Mahnula mi je i odskakutala niz trotoar sva srećna. Osetila sam kako mi usna podrhtava i kako mi se svi snovi ruše. Tako je samouverena bila, onakva kakva ja neću nikad biti.
Anđela: Uzeće mi Džejka...
Šapnula sam drhtavim glasom i ugrizla se za usnu. Neću podneti ako ga izgubim..! Neću podneti da ga gledam sa njom! Oči su mi se napunile suzama, ali sam ih odmah obrisala čuvši ulazna vrata iza sebe.
Džejk: Aleksis je otišla?

Nadala sam se da se suze ne primećuju u mojim očima. Držao je čašu soka u ruci, te sam mu je uzela i stavila je kraj prozora. Bez ijedne reči sam nam slepila usne. Bilo koji problem u životu mogu da podnesem, ali gubitak osobe koju volim ne mogu. Džejka ne mogu prepustiti Aleksis. Gutala sam ga poljupcima i obeležavala mojim.
Džejk: Šta ti bi?
Anđela: Navikni se na to.
Ne mogu se obuzdati, i sama čujem grubost u svom glasu. Aleksis je iz mene pokrenula one najteže i najbolnije strahove i poljuljala mi sigurnost.
Džejk: Jesi li plakala?
Anđela: Nisam.
Osmehnula sam se i zavukla se u njegov zagrljaj. Ne samo da je poljuljala moje strahove, već mi je ubacila crv sumnje o Džejku. Šta ako je stvarno tako? Zabavljaće se par meseci i ostaviće me kao krpu? Zar bi to Džejk mogao da mi uradi?!
Anđela: Nisi takav, zar ne?
Džejk: Kakav?
Anđela: Da voliš kombinacije, šeme, kratke vezice?
Džejk: Odakle ti to? Pa vidiš da sam sa tobom za ozbiljno.
Anđela: Ali to je samo mesec dana. Za vas momke je to vrlo malo, a za nas devojke... nije. Nama je to sve.
Džejk: Nikada ti nisam rekao da mi je ovo iz zabave. Zaista mi se sviđaš, zaljubljen sam u tebe. I obećao sam ti da te neću povrediti. I to obećanje ću ispuniti.
Kao sigurnost, dao mi je jači i prisniji zagrljaj. Daj Bože da je tako. Daj Bože da je on taj momak iz mojih snova koji zna tačno svaki moj pokret i svaku moju reč. Jedva sam se suzdržala da ne zaplačem, a ne želim da zna da me Aleksis može povrediti tako lako. Dođavola, tako lako mi je zatrovala misli i preokrenula sve strahove naglavačke!
Džejk: Hajde da uđemo unutra, sad će se i Melodi probuditi i otvaraćemo božićne poklone!
Klimnula sam glavom i ušla za njim unutra, a zatim zastala. Još jedan poljubac je zbog imele dobio, a raduje me što tako mali poljupci njega mogu da usreće kao malog dečačića.
Mog malog dečačića smeđih očiju.