Neprobojno srce [Prva knjiga]

Taj meki dodir

Zaista je brz, za manje od petnaest minuta je bio potpuno sređen. Farmerke su mu pomalo ocrtavale noge, kaiš mu je struk držao stegnutim, a tanana majica mu je zatezala preko tela taman toliko da se vidi da trenira. Jaknu sa tamno braon krznom na kapuljači je obukao tek kad mi je prišao. Morala sam da se nekako priberem, samo što nisam balavila ispred njega samog.
Džejk: Vratila si se po jaknicu?
Anđela: Za svaki slučaj, zima je..
Džejk: I kako je prošao razgovor sa Noom?
Upita me radoznalo gotovo skakućući niz stepenice, te se nasmešim.
Anđela: Možda i bude nečega, ohrabrila sam ga da je pozove na dejt.
Koje li ironije, a ja ne mogu Džejka da pozovem na dejt..!
Anđela: Otkad se ti i Noa slažete?
Džejk: Ne slažemo se, za sada. I dalje sam ljut što ti je ono uradio, ali smo par reči progovorili na onoj žurki. On je sklonio Miu, a ja sam tebe.
Nasmešila sam se krišom stvarajući u glavi tu sliku koje se ne sećam zbog alkohola. Sigurna sam da su dobili mnogo čudnih pogleda zbog nas dve.
Anđela: Nisam ti se nikako zahvalila za to veče, spasao si me.
Džejk: Ima vremena, zahvalićeš mi.
Ponovo mi namigne i time mi sveže ceo stomak. Nije me u ovom trenutku bilo briga za ljude na ulicama, želela sam da skočim njemu u zagrljaj i da ga poljubim željno..!
Džejk: Šta si se zamislila?
Anđela: Ništa! Slučajno..
Dođavola, ponovo to radim! Zamislim se onda kada ne treba..! I taman kad sam pomislila da mi se razum vraća u normalu, osetila sam Džejkovu ruku na svojim leđima. Hvatajući me oko struka, privukao me je bliže sebi i krišom sam pogledala u njega. Vilica mu se zategla, ponovo je besan. Malo sam bolje osmotrila okolinu i uvidela da sam imala dosta pogleda od momaka, pa čak i nekih starijih muškaraca. Ipak je ovo Njujork, ovo je svakodnevnica. Koliko god ti pogledi upućeni meni bili odvratni, zahvalna sam im bila na tome. Da ih nije bilo, ne bi me Džejk privio uz sebe. Nikad mi ovako razum nije poludeo zbog nekog momka..!
Džejk je drugačiji, svesna sam toga.
Ali, da li je drugačiji po pitanju onoga čega se plašim?
Džejk: Kako me nerviraju..!
Proreži kroz zube kada smo se napokon sklonili dalje od te gužve, te mi se kut usne izvi u osmeh.
Džejk: Nemoj po mraku nikada da ideš bez mene. Ili bez nekog drugog...
Kratko doda da ne bi ispao umišljen. Držao me je i dalje blizu sebe, a ja se nisam bunila. Osećala sam leto u prvoj nedelji decembra kraj njega.
Anđela: Misliš da ne bih mogla da se izvučem iz nevolje?
Džejk: Pošto si rekla da ne treniraš, ne verujem da bi se iščupala.
Nasmejala sam se tiho. Bio je u pravu, ne bih uspela sada. A ovo mi je samo jedan razlog više da on bude pored mene češće.

Džejk: Stigli smo.
Izvukao mi je manju stolicu na rasklapanje i seo je preko puta mene na manji okrugli stočić.
Džejk: Kakav takos želiš? Piletina, svinjetina?
Anđela: Piletina.
Džejk: A od priloga? Imaš crni luk, kačkavalj, zelenu salatu, paradajz, ljuti sos...
Već sam dosta toga videla na kartonu zakačenom na parkiranom kombiju.
Anđela: Sve sem zelene salate može.
Džejk: I ljuti sos?
Anđela: Mhm.
Iznenadio se mojim odabirom ali je ipak klimnuo glavom i otišao do otvora na kombiju. Strpljivo je sačekao svoj red, a par puta je skrenuo pogled ka meni sa blagim smeškom. Imala sam puku sreću što sam se ovako obukla, ipak ćemo biti u centru grada punom ljudi.
Vratio se sa takosima uvijenim u salvete i pružio mi jedan.
Džejk: Uživaj.
Uz širok osmeh doda, te gladno zagrizem.
Anđela: Prvi put jedem, a kao da ga jedem svakog dana..! Odličan je!
Punih ustiju izgovorim, te se Džejk zakikoće tiho uveliko već uživajući u hrani.
Džejk: Nisam znao da voliš ljuti sos.
Anđela: Sve što je ljuto obožavam..! Kao mala nisam takva bila, ali se to promenilo. Sada uživam u začinjenoj hrani.
Džejk: Kakva je bila mala Anđela?
Spustivši pogled nasmešim se, pa obrišem prste o salvetu ostavljajući napola pojeden takos na plastičnom tanjiriću.
Anđela: Mala Anđela nije bila obično dete. Bar ja tako mislim. Sazrela sam mnogo ranije od ostale dece, ne svojom voljom. Imala sam.. leukemiju kao mala.
Džejk: Zaista? Sa koliko godina?
Anđela: Mesec dana pred moj četvrti rođendan, tada smo saznali. Spavala sam po ceo dan, uzimala vrlo malo hrane, gotovo ništa. Bleda kao krpa sam bila. Analize su to pokazale. Usledile su dve godine lečenja, vukli smo se po bolnicama. Sreća, bila sam mala pa mi nije ostalo puno u sećanju. Ali.. ostavilo je posledice.
Džejk: Kakve?
Anđela: Dva puta su doktori rekli da su sve uradili i da je na meni. Ja sam tako mala morala da se borim za svoj život...
Neočekivano mi je zastala knedla u grlu, inače mi nije bilo teško da pričam o tome, ali sada jeste. Ne znam zašto..
Džejk: Kakvo je sada stanje sa tim..?
Anđela: Idem na godišnje kontrole, ali je odavno rizik prošao. Neće mi se vratiti bolest.
Džejk: Hvala Bogu..!
Sa teškim uzdahom spusti pogled, a u narednih par trenutaka je oklevao u tišini.
Anđela: Izvini što sam ovo pomenula.. Niko sem tebe ne zna..
Džejk: Ne, ne! Drago mi je ako sam toliko vredan da mi kažeš tako veliku stvar.
Anđela: Vredan si..
Razmenili smo neke meni čudne, dosad neviđene, poglede. Kao da smo pričali očima, sve smo se razumeli. Ceo svet oko nas je stao, samo smo nas dvoje postojali.

Nespretno sam nastavila sa takosom, želeći da ne bude neprijatnosti između nas.
Džejk: Stani.
Na pola zalogaja sam prestala da žvaćem i podigla pogled ka njemu. Pružio je šaku i palcem prešao preko ugla mojih usana.
Džejk: Imaš sos...
Ostavio je dlan mnogo duže, te sam osetila njegov kažiprst ispod vilice, na najosetljivijem delu moje kože. Pogledom je gutao moje usne, počela sam da crvenim zbog toga što su mi usta puna hrane..!
Naglo je povukao ruku i obrisao palac od sosa, te sagnuo glavu. Za nekoliko minuta smo pojeli takose.
Anđela: Platićemo po pola.
Džejk: Nećemo. Ne dozvoljavam da devojka plaća.
Osmehnula sam, te je Džejk ostavio novac u teglu kod kombija. Svaki njegov pokret sam napamet znala.
Džejk: Hoćemo malo da prošetamo?
Anđela: Može, ionako je subota.
Mrak je sada već uveliko bio, ali su ulične svetiljke svaki trotoar obasjale.
Džejk: Mama me je ovde uvek dovodila na takose. Nigde nema boljih.
Anđela: Znači ovo ti je omiljeno mesto još iz detinjstva?
Džejk: Tako nekako. Kada sestra nije mogla da me vodi, ona bi me uzela za ruku i dovela čak iz Bruklina ovde da jedem. Nekad bi joj se i oči sklapale od umora, ali mi je ispunjavala želju.
Anđela: Imaš sestru? Stariju?
Klimnuo je glavom.
Džejk: Starija je od mene sedam godina. Udala se i živi na Floridi, pa je mama i ja ne viđamo tako često.
Nije nijednom spomenuo oca.. da li da ga pitam za njega?
Anđela: Praktično si jedinac, sada roditelji usmeravaju svu pažnju ka tebi.
Džejk: Tako nekako. Mama me stalno ispituje o studentskom životu, pita me kad će upoznati moju devojku..
Anđela: I šta joj ti kažeš za devojku?
Džejk: Upoznaće je kad je budem smuvao.
Gledajući u stranu podigla sam obrve i nešto razigrano mi je zagolicalo srce.
Anđela: Ma stvarno? Znači ta devojka ti se ne da?
Džejk: Drugačija je, bojažljiva prema momcima, ali ipak uživa u mom prisustvu.
Najednom me je mala summja uhvatila da priča o nekoj drugoj devojci, ali je isparila čim sam osetila njegovu ruku ponovo oko mojih leđa.
Anđela: Možda joj treba neka sigurna i lepa reč, nešto što će je ubediti da ti nisi kao ostali.
Džejk: Moguće, pošto je bojažljiva verovatno se radi o tome.
Gospode, kako bih se samo uvila u njegovom zagrljaju! Ne bih ga puštala, grlila bih ga dok ne bismo mogli da dišemo od vrućine..!
Džejk: Lepo ti stoji crveno..
Anđela: Zaista?
Istrčim ispred njega i zavrtim se dok mi se on smejao.
Džejk: Ispraviću se. Predivno ti stoji crveno.
Anđela: Hvala!
Viknula sam nasred ulice i još više se nasmejao. Ne mogu više, ne mogu da se borim protiv svojih osećanja. Zastala sam ispred njega, a zatim se propela na prste i zagrlila ga oko vrata. Ni u jednoj sekundi nije oklevao, obavio je ruke oko mog struka. Nije ni pitao čemu zagrljaj, šta je to uradio posebno, a ni ja ne bih znala odgovor na to pitanje.
Šta je uradio?
Postojao je.
Džejk: Postoji li neki razlog ovome..?
Tiho upita kraj mog vrata i dalje me ne puštajući iz zagrljaja.
Anđela: Možda.. Voleo bi da ima razloga?
Džejk: Možda...
Uz to me samo jače zagrli, te zažmurim na njegovom ramenu. Zvuci automobila, bicikala, drugih ljudi koji su vrištali od sreće, drugih koji su besno psovali na ulicama, sve je to bilo umanjeno na minimum. Opet smo samo on i ja postojali.
Džejk: Imaš li plan za sledeći vikend?
Anđela: Nemam.
Džejk: Imam jedno mesto koje bih želeo da ti pokažem. Želiš li da ideš?
Anđela: Naravno...
Ne trebaju mi njegove oči, pa čak ni pitanje da bih znala da želim da idem svuda gde i on. Zagrljaj je trajao predugo, a meni je bilo i to kratko. Kada sam se najzad odmakla, svim silama sam pokušavala da izbegnem njegove oči. Znala sam da ne bih izdržala.
Možda je vreme da se ne protivim toliko svom srcu.
Možda je vreme da se usprotivim svojoj glavi.
Možda...