Neprobojno srce [Prva knjiga]

Prvi čas kriminologije

Mia: Ne mogu da verujem da nismo u isto vreme na kriminologiji!
Mia je već gunđala dok smo polako tumarale kroz sive, gotovo metalne, hodnike fakulteta. Kad smo krenule iz hotela bilo je stravično oblačno i bojala sam se da ne počne kiša, ali smo je nekako izbegle.
Anđela: Bićemo na ostalim časovima zajedno, ajde polako.
Kroz smeh izgovorim, pa se popenjemo na prvi sprat belim stepenicama. Čvrsto sam držala podeblju knjigu kriminologije i blok u ruci, te sam na tabli zajedno sa Miom gledala raspored časova.
Mia: I dalje sam ljuta što nismo zajedno na času!
Prasnem u smeh odmahujući glavom, pa konačno pronađem svoje ime na tabli. Amfiteatar broj šest, odlično! Pozdravim se sa Miom, pa se uputim ka amfiteatru kako ne bih prvog dana zakasnila na predavanje.

Ušavši u amfiteatar primetila sam profesora za stolom kako čeka svoje studente dok nešto piskara po papirima. Već je dosta njih sedelo na svojim mestima, te uz malene stepenice dođem do petog pretposlednjeg reda i sednem skroz do zida sa leve strane. Vrata su mi bila odmah na vidiku, te sam nečujno i nervozno počela da lupkam hemijskom po korici knjige. Pripremala sam se dugo na ovaj koledž i uvek je tu bio mali crv sumnje koji je vikao "Ma gde ćeš ti to?!". Ali evo me sad, sedim u klupi i čekam da se ostali studenti okupe. Ipak sam uspela bar da sednem na ovo mesto, a videćemo za dalje.

Otvorim blok i počnem hemijskom da šaram po uglovima papira, pa mi odjednom oko zapazi kretanje. Podignem glavu blago pa vidim crni ranac na nečijem ramenu. Osoba se smesti isto u peti red samo na skroz drugoj strani gde je bio maleni i jedini deo zida među prozorima sa te strane. Crna kapuljača se spustila i ponovo sam ugledala tu boju kose. Ali ovoga puta sam videla više, mnogo više. Oštra vilica koja se naprezala kao da je žvakala žvaku i smeđe oči direktno uprte u profesora ispred. On je preko puta mene u apartmanu!

Xx: Pa dragi studenti, dobrodošli na prvi čas vaše školske godine. Vaš osnovni predmet je kriminologija i to vam ja predajem. Ja sam profesor Endru Martin.
Ne izdržim da držim pogled koncentrisan na profesora, te se okrenem ka onom momku. Okrene i on glavu ka meni i uputi mi kratak pogled na šta naizgled ostanem ravnodušna. Ali samo naizgled, a unutar mene se desila eksplozija. Sad te napokon vidim kako sam htela!
Endru: Koleginice Anđela!
Anđela: Da?!
Zbunjeno uzviknem, te shvatim da me profesor zove.
Endru: Pauzirali ste dve godine nakon srednje škole zar ne?
Anđela: Tako je.
Endru: Imate sreće, niste jedini. Kolega Džejk je takođe pravio istu pauzu od dve godine.
Rukom pokaže pored mene, pa okrenem glavu. Mora da me zajebavaš! Pokazao mi je na momka kojeg sam špijunirala otkad sam došla u Njujork. Pogledi nam se ponovo susretnu, te iznenada blago klimnu glavom pozdravljajući me bez reči. Kut usne milimetar uzdignem u osmeh, da je to gotovo i bilo neprimetno.
Endru: Možemo onda početi sa našim prvim časom. Otvorite knjige na stranu osam i počnite polako da prepisujete sa table ključne pojmove.
Svi smo orno počeli da učimo, pa sam i zaboravila da sa njim imam čas. Ovo mi je najvažniji predmet, a znajući moju narav i radoznalost, njegovo ime mi neće biti dovoljno. Već znam da ću saznati sve što me zanima o njemu.

✻✻✻✻✻✻✻✻✻✻✻✻✻✻✻✻✻✻✻✻

Nakon veoma zanimljivog časa kriminologije, pokupim svoju knjigu i blok, pa prebacim manji ranac preko desnog ramena. Zajedno sa ostalim studentima na ovom času izađem, kako bih nekako izbegla to da izađem pored Džejka.
Mia: Anđelaaa!
Miin glas se oglasio na sred ogromnog hodnika, te sam se bolno uhvatila za levo uvo.
Anđela: Mia, čujem ja dobro, ne moraš da vičeš..!
Mia: Izgledala si zamišljeno, pa sam morala da te dozovem iz prve.
Osmehnem se pa se naslonim na zid pored par fotelja u hodniku.
Anđela: Kako je tebi prošao prvi čas?
Mia: Odlično, imala sam hemiju koju obožavam!
Prevrnem očima pa spakujem knjige u ranac i uzdahnem.
Mia: Izgleda da je tebi kriminologija dosadna.
Anđela: Ne ne, odlična je! Samo...
Nakrivi glavu zbunjeno skupljajući obrve, te progutam knedlu u grlu.
Anđela: Imam taj čas sa njim.
Mia: Sa kim?
Anđela: Sa vanzemaljcem koji je došao u mom koferu. Sa onim momkom koji je preko puta mene u hotelu, pobogu Mia!
Sad se već zadovoljno osmehnula, pa počne da me gurka.
Mia: I posle nek mi kažu da ne postoji ljubav na prvi pogled!
Anđela: Kakva ljubav bre? Interesantan je, to je sve.
Ironično podigne obrve naslanjajući ruke na kukove, pa izdahne.
Mia: Ne poriči.
Anđela: Ne poričem. Još me nisi upoznala dobro.
Mia: Onda mi pojasni malo.
Uzdahnem zabacujući glavu, pa je naslonim na zid.
Anđela: Za mene je to kao zagonetka, dok ne povežem sve delove neću biti mirna. Isto tako je i sa Džejkom. Dok ne saznam sve što mi padne na pamet, neću odustati.
Mia: Znači, Džejk se zove..?
Opet počinje da me zadirkuje, te se ipak osmehnem. Nemoguća je. Ja sam ozbiljna, a ona ovako..!
Anđela: Videćeš da sam bila u pravu.
Mia: Videćeš da sam ja bila u pravu!
Sa ushićenjem to kaže, pa zajedno nastavimo niz hodnik. To je čisto interesovanje za njega, ništa više.