Neprobojno srce [Prva knjiga]

Tajni poljupci

✻PONEDELJAK JUTRO✻

Potpuno sređena, ili bar sam se ja tako videla u ogledalu, izašla sam iz apartmana i radosno pošla niz stepenice. Od subotnje noći nisam videla Džejka, a nije kao da sam i izlazila iz apartmana. Dolaze ispiti za kraj semestra i želela sam što bolje da učim. Mada.. nije mi polazilo za rukom toliko. Džejk mi je celog nedeljnog popodneva bio u mislima. Njegove, usne, njegov šapat, njegov dodir. Svaki put kada bih se setila svega toga, ustreptala bih i koža bi mi se naježila.
Džejk se usadio u meni i u mom srcu.
Skakutavo sam se popela uz stepenice i krenula niz hodnik ka laboratoriji na predavanju iz hemije. Osećala sam kako mi kosa igra pri svakom koraku. I ona je odisala srećom i zaljubljenošću i pitala sam se da li svi ostali primećuju. Znam ko će prvi primetiti, a to je Mia. Neće zatvoriti usta dok ne sazna svaki mogući detalj.

Još uvek je nisam videla u hodniku, a sa njom imam čas hemije. Gde li se ta nevolja izgubila?
Anđela: Ona nije normalna...
Prošaputam gledajući među studentima ne bih li ugledala njeno lice. Vrisnem glasno ali kratko osetivši snažan stisak na ruci, a zatim se nađem u mraku.
Xx: Što vrištiš tako..?
Vid mi se za dve sekunde razbistri i nađem se okružena metlama i četkama, sa još uvek stiskom na ruci. Okrenula sam se čim sam osetila dobro poznati parfem.
Anđela: Džejk..!
Mangupski osmeh mu se ocrta i drugom rukom me privuče sebi hvatajući me za struk. Usne su nam se zalepile već u sledećem trenu i ponovo sam se naježila na njih.
Anđela: Zbog ovoga si me povukao u ostavu..?
Džejk: Nisam te juče video ceo dan.. Nedostajala si mi.
U mraku nije mogao videti kako crvenim, ali je zato mogao osetiti koliko brzo moje srce kuca. Moje grudi su pripijene uz njegove. Želela sam juče da ga vidim, ali mi je prijalo to što sam ostala sama sa svojim mislima. Da moj mozak poveže šta se sve desilo sa Džejkom.
Anđela: Nije ti bilo dosta u subotu veče, hm?
Džejk: Tebi je bilo previše?
Osmehnem se spuštajući pogled, pa se brzo prisetim njegovih poljubaca. Svakim minutom su bili sve intenzivniji i uz njega sam učila kako ljubljenje zapravo funkcioniše. Nije to samo rad usana, pa poljubac kakav bude. U pitanju je zajednička želja, strast i... ljubav. Ako kod obe strane postoje svi ti elementi, svaki poljubac je magičan i jedinstven.
Anđela: Nije bilo previše, uživala sam.
Noktom kažiprsta mu dotaknem obraz i naslonim glavu na njegove grudi. Šake su mu klizile po mojim leđima i dremala sam naslonjena na njega. Čim sam pored njega zaboravim na sve brige i crne misli. Prestanem da razmišljam o tome da li će me ostaviti, prestanem da se tresem od stresa. Greje me on..
Anđela: Moram na predavanje...
Nerado izustim želeći još uvek da budem u njegovom zagrljaju.
Džejk: Moram i ja. A ne želim...
Anđela: Ne želim ni ja..
Samo sam ga još čvršće stegla uz sebe. Umalo nisam zaspala u njegovim rukama.
Anđela: Mia će me ubiti ako budem kasnila.
Džejk: Dobro, nećemo da te Mia ubije. Posle te neće biti za mene.
Zakikoćem se tiho i ponovo spojimo usne. Svakim sledećim poljupcem su sve nežnije i nežnije. Mislim da će me izludeti..! Prsti su mi promileli uz njegova ramena i završili su u njegovoj kosi. Stavlja gel redovno. U ovom trenutku nisam želela da ga pustim, želela sam samo da ga imam ceo dan uz sebe.
Anđela: Videćemo se posle na predavanju...
Nakon poljupca šapnem, te mi klimne glavom. Izašla sam prvo ja, a za nekoliko minuta je i Džejk. U gužvi niko neće ni primetiti da smo se zajedno krili i ljubili u ostavi. Nasmejem se krišom na samu pomisao na to. Kao da smo u osnovnoj školi, a verujem da će nam to biti tajno mesto na dalje.

Torbu sam odložila kraj ulaznih vrata laboratorije i navukla sam brzo beli mantil, zaštitne naočare i rukavice. Našla sam odmah slobodan mikroskop i strpljivo čekala profesorku da uđe u laboratoriju. Još uvek mi je srce kucalo kao ludo!
Mia: Tu si!
Piskutav glas odjekne u celoj laboratoriji i svi studenti se okrenuše ka Mii na ulaznim vratima.
Anđela: Mislim da te gore na informatici nisu čuli, moraš glasnije.
Nasmejala se dok se oblačila, pa je zauzela mikroskop pored mene.
Mia: Prvo, videla sam vas kako izlazite iz ostave, a drugo - već si mi juče prećutala šta ste radili u subotnju noć. Govorićeš sad..!
Anđela: Mia... Dogodio se moj prvi poljubac.
Ciknula je radosno i zagrlila me skoro mi polomivši zaštitne naočare.
Anđela: Polako, ludačo..!
Mia: Pričaj mi sve. Odmah..!
Uzdahnula sam uz smešak. Nikako se neću izvući iz ovog razgovora. Mada... i ne želim da se izvučem. Želim da joj kažem šta osećam i šta mi se mota po glavi.
Anđela: Toliko je taj trenutak učinio magičnim, posebnim. Niko nije postojao na svetu sem nas dvoje.. A poljubac! Označio je njime da sam samo njegova!
Pogled joj se raznežio, kao i moje srce.
Anđela: Kad je u mojoj blizini, ne bojim se. Ali čim ostanem sama sa svojim mislima, plašim se neviđeno. Odbacivanja, ignorisanja, plašim se da će me iskoristiti. A onda ga opet ugledam i zaboravim na sve to.
Mia: Znači samo treba da sredimo da on konstantno bude pored tebe i problem je rešen..!
Našalila se iako zna da zaista imam problem.
Xx: Paunović!
Moje prezime odjekne laboratorijom i sva se stresem kao malo mače iza mikroskopa. Profesorka Džouns, profesorka hemije, namrgođeno je stajala i gledala me držeći ruke na bokovima.
Anđela: M-molim?
Profesorka Džouns: Gde su ti rukavice?!
Pogledala sam u svoje ruke koje zasigurno nisu imale lateks preko, te sam ih brzo navukla.
Anđela: Izvinjavam se.. Neće se ponoviti.
Profesorka Džouns: I bolje bi bilo.
Zapreti mi drskim glasom, te sagnem pogled. Džejk, pomutio si mi pamet!
Profesorka Džouns: Svako od vas ima po dve uzorka krvi na štapićima. Danas ćete sami izolovati obe krvi i utvrditi kom polu pripadaju uzeti uzorci i da li su ta dva uzorka u srodstvu. Nakon toga, na posebnom papiru napisaćete kratak izveštaj.

Odmah sam se dala u posao. Sa vrha prvog štapića sam makazicama odsekla parče vate natopljene krvlju i stavila je u najmanju veličinu špicaste epruvete. Odmah za njom sam dodala potrebne hemikalije, po određenom redosledu kako se uzorak ne bi uništio. Zatvorenu epruvetu sam stavila u manju okruglastu mašinu koja je samo taj uzorak vrtela. Najnoviji je model, pa ne moramo čekati predugo, ali ne verujem da sve laboratorije imaju ovako naprednu opremu. Za oko petnaestak minuta dobila sam ištampani papir na kome je pisalo da je uzorak XY, a pored te oznake nalazile su se brojčane jedinice, označavajući detaljnije uzorak krvi. Muškarac je. Odložila sam papir sa strane i ponovila isti postupak sa drugim uzorkom.
Pre srednje škole, razmišljala sam o medicini. Htela sam da je upišem, ali nakon dugogodišnjih kontrola kod lekara zbog leukemije, odustala sam. Dovoljno mi je što ih viđam toliko. A i svoju krv ne podnosim, dok mi tuđa nije problem.
Rezultat drugog uzorka se odštampao. Oznaka je bila XX. Žensko je. Pogledala sam u brojčane jedinice i uporedila ih sa prvim rezultatima. Osim jednog broja, sva ostala su se podudarala. U srodstvu su. Moguće da mu je sestra ili ćerka.
Podigla sam pogled blago iznad papira i ulovila profesorkin pogled baš na meni. I dalje me je ljuto gledala. Pa nećs me valjda uzeti na zub zato što sam na tren zaboravila rukavice?!
Odmah sam uzela olovku i počela da pišem izveštaj. Na svaku reč sam pazila, da bude na što višem nivou.
Mia: Baš si temeljna...
Mia mi šapne bacajući pogled na moj izveštaj koji sam potpisivala na dnu papira.
Anđela: Zaboga Mia, napisala si celu stranu..!
Širom sam raširila oči gledajući u njen rukopis na izveštaju. Svaki red je popunila maksimalno.
Mia: Želim sve da napišem.
Uvaženo je rekla, te sam odmahnula glavom sa smeškom. Zaista će biti prava forenzičarka.