Neprobojno srce [Prva knjiga]

Ima li varnica?

✦Mia✦
Hodajući kraj njega nisam se mogla potpuno opustiti. Mislila sam da je Anđela luda što je bila onakva zbog Džejka, ali mislim da sam ja sada tri puta gora od nje.
Noa: Napravio sam rezervacije u restoranu "Lobster Press". Svideće ti se.
Mia: Odlično..!
Takva sam i bila, pre će mi prijati neka laganija večerica umesto šetnje ili sedenja na klupi. Mnogi bi mi zamerili na tome, ali takva sam.
Noa: Nadam se da ti odgovara ovakav izlazak. Ipak si malo otvorenija, pa sam pomislio da bi večera u restoranu bila bolja.
Mia: Ne smeta mi, volim to. Mada nisam materijalista.
Klimnuo je glavom. I nisam bila, ali volim ponekad da uživam u malo luksuznijim stvarima. Pa, jedan je život!
Rukom me propusti ispred sebe držeći mi vrata, te se pokajem što nisam nešto malo lepše obukla. Unutrašnjost restorana je bila neonske teget boje i lagane pop balade su se tiho čule sa dobro skrivenih zvučnika.
Mia: Divno je..!
Seli smo za naš rezervisani sto i vrlo brzo odabrali hranu sa menija. Mada, više je Noa birao za mene nego ja. Najzad smo se složili da oboje uzmemo jastoga. Nisam htela isprva zbog cene, ali je Noa rekao da on ima sve pod kontrolom.
Razmenili smo par reči čekajući hranu, a ja sam pogledom razgledala restoran. Izgleda veoma skupo i otmeno, više za poslovne večere nego za romantične. Mada, naš sto je zaista bio ukrašen kako treba. Buket ruža je stajao u vazi i oko nje su bile upaljene niske sveće narandžaste boje.

Noa je primetio moje razgledanje i odmeravanje, pa mi se šmekerski nasmešio.
Mia: Kako plaćaš studije?
Noa: Kako misliš?
Mia: Koledž je skup, a još si večeras uspeo da priuštiš ovakav restoran, pa...
Raširim dlanove ne želeći da nastavljam rečenicu, već sam sve i ovime rekla.
Noa: Školarinu mi plaća otac, broker je. Posrednik je u transakcijama između kupca i prodavača. Radi ovde na Menhetnu, pa je moj posao bio samo da imam dobre poene na prijemnom. On sve plaća. Šta god mi treba, daće mi. Ne moram ni da kažem za šta mi treba.
Ćutke klimnem glavom i konobar nam donese gotova jela. Sa divljenjem sam gledala u tanjir ispred sebe. Fino ispečen jastog sa dodacima majoneza i zelene salate, a uz to i crno vino. Nikad skuplju večeru nisam imala u životu.
Trudila sam se tokom večere da ne mislim na to kako je Noa zapravo tatin sin i miljenik, ali pošto je cela večera plaćena njegovim novcem nije mi išlo baš tako lako. Nisam želela da budem tako "plaćena". Kad samo pomislim da je imao sve što ja nisam, podiđe me jeza. Kao dva sveta smo.
Noa: Možemo krenuti polako.
Mia: Da, naravno.
Ostavio je novac u kovertu sa računom i zajedno smo izašli iz restorana.
Mia: Trebala sam nešto elegantnije obući, nisam znala da si baš ovakav restoran izabrao.
Noa: Zašto? Divno izgledaš.
Bez upozorenja, uzeo me je za ruku i nežno zavrteo ispred sebe. Nisam uspela da zadržim kikot.
Noa: Zašto baš pink boja?
Mia: Šta?
Noa: Kosa. Zašto baš pink krajevi?

Nisam mu puštala ruku, a on je na to izgleda i zaboravio. Više se usredsredio da sazna moj odgovor na pitanje.
Mia: Moćna je boja, nije tako nežna kao roze. Roze je za devojčice, a pink je za...
Noa: Devojke. Odrasle žene.
Mia: Baš tako.
Razume me u potpunosti.
Mia: A i nekako me ta boja pokreće. Drži me živom, tera me da iskačem iz kreveta..!
Nasmejao se i klimnuo glavom. Dobro, oficijalno misli da sam luda...
Noa: Uvek si nasmejana. Zar kod tebe postoje loši dani?
Mia: Naravno, ali ih ne pokazujem. Nema vajde od toga.
Noa: Uvek može neko da te sasluša. Bude ti lakše.
Izdahnuo je tiše dok smo prešli i zadnji stepenik do mog sprata.
Mia: Šta tebe pokreće?
Noa: Verovatno informatika. Zbog toga sam i upisao ovaj koledž.
Klimnula sam glavom i spustila pogled na naše ruke. Leptirići su se uzburkali. Ma kakvi leptirići, kao krdo slonova da se u meni trkalo! Zašto me ne poljubi, zar se toliko ne vidi da to želim?! I kako je ovako brzo prošlo ovo veče?! Kotrljajući knedlu niz grlo i pokušavajući da umirim drhtava kolena, smogla sam neku snagu i približila mu se. Nesvesno sam mu jače stegla ruku čim sam mu dotakla usne, a okvir njegovih naočara se oslonio na moje čelo.
Stajala sam nepomično, a zatim sam krenula da pomeram usne. Tek tada je i on krenuo, čekao je mene. Naslonila sam dlan na njegov obraz i produbila poljubac. Iako sam bila avanturista i nisam imala iskustva u dugim vezama, sa njim sam želela i brzo i polako.

Nerado se odmaknem i otvorivši oči, pogledam u njegove. Iza stakla naočara je skamenjeno gledao u moje pokrete.
Mia: Ja.. ovaj..
Zamuckivala sam nesvesno. Moj mozak je želeo da mu se izvinim, ali moje usne i srce nisu želeli.
Noa: Pričaćemo ujutru.
Izvukao je ruku iz moje i bez pozdrava za laku noć, popeo se uz stepenice ka spratu iznad. Huk se kroz prazan hodnik čuo, a na tren sam se zagledala i u Anđelina vrata. Neka, neću kucati, sigurna spava...
Ušla sam polako u svoj apartman i naslonila se celim telom na vrata. Zažmurivši, grlo mi se steglo.
Zabrljala sam sve..!
Ponovo su mi kroz glavu prošle slike naše večere, ali i one njegove reči kako ima sve. Ja nemam sve, nemam ni trećinu onoga što on ima.
Mia: Našla si u koga ćeš da se zaljubiš...!
Prekorim sebe uz kiseo i bolan osmeh, a već u sledećem trenu osetim kako mi suza kapnu na obraz. Zar sada treba da plačem..?