Neprobojno srce [Prva knjiga]

Lekcija očitana

Svakim sledećim danom sam se sve više radovala petku i poslednjem času prve pomoći. Ubuduće će nam prvu pomoć spojiti sa časovima fizičkog. Celo jutro sam se do koledža molila da zapadnem u paru sa Skarlet, da je naučim lekciju. A molila sam se i da profesor u tom trenutku ne bude tu.. Najviše sam mrzela kada mi neko oduzme nešto što volim. Ili još gore, osobu koju volim. Daleko sam bila od ljubavi za Džejka, ali je meni izgledalo kao da ga ne mogu voleti više.
Bilo je dana kada mi se više išlo peške po zimi nego tramvajem, i baš danas mi je ciča zima trebala. Da me smrzne i ujedno užari vatru besa u meni. Da budem spremna za Skarlet.
Džejk: Kako je?!
Trčećim korakom me Džejk sa leđa sustigne zakopčavajući jaknu do grla.
Anđela: Što ne ideš tramvajem?
Džejk: Što ti ne ideš?
Anđela: Prva sam pitala.
Džejk: Drugi sam pitao.
Skrenem pogled kako bih prevrnula očima, te udahnem nečujno.
Anđela: Potreban mi je svež vazduh, imam loša pluća.
Džejk: Što, pušač si?
Uz namig me upita, te uočim tu zavodljivost u njegovom glasu.
Anđela: Nisam, ali ipak imam loša pluća.
Kakva loša pluća, treba mi zimski vazduh da se smirim!
Džejk: Jel nisi promenila planove za vikend?
Anđela: Dogovorili smo se, tako da ne menjam ništa i da mi neko plati.
Nasmešio se. Možda je Noa u pravu, možda ipak ja moram da napravim prvi korak. Kad se već Džejk snebiva!
Džejk: Odlično! Obuci se toplo, bićemo napolju celu noć.
Zainteresuje me odmah, ali ostavim pitanja po strani. Ionako mi neće dati odgovore na njih. Ujednačenim koracima smo se popeli do sale i razdvojeni u ženskoj i muškoj svlačionici smo se presvukli. Odmah sam spazila Skarlet i najradije bih je iz momenta raščerupala kao kokošku, ali isto tako znam da budem veoma strpljiva po pitanju ovako složenih stvari.
Profesor Ričard: Dragi studenti, ovo je naš poslednji čas prve pomoći. Odsada ćete je učiti na časovima fizičkog i predavaće vam drugi profesor, a mene ćete viđati po hodnicima koledža. Podelićemo se danas u parove, jedni na drugima ćete vežbati naučeno.
Brzo nas je podelio u parove i sreća mi se osmehnula - Skarlet je sa mnom u paru. Neprimetno sam se osmehnula, ali moja sreća ne traje predugo. Profesor je i dalje tu i ne smem u njegovom prisustvu ništa da uradim..!
Ali, to me ne sprečava da joj bar malo stavim do znanja sa kim se zakačila. Došao je moj red na vežbe reanimacije, te sam prilikom masaže jače pritiskala. Pod prstima sam osećala kako joj se mišići i žile grče od jakog pritiska. Pogledala me je isprva čudno, a zatim se osmehnula.
Skarlet: Imaš snage.
Anđela: Imam mnogo više od ovoga.
Stavim joj to do znanja sa kiselim osmehom, te se fokusiram na ostatak časa. Ne želim da ovako završimo, shvatiće na koga se nameračila.

Profesor Ričard: Odlično, odlični ste svi! Baš mi je drago, ali ujedno i žao što vam više neću ja predavati.
Profesor Ričard je bio zaista oličenje dobrog čikice, sa potamnelim tenom i crnim brkovima izgledao je kao pravi Meksikanac. Samo mu je sombrero falio.
Razišli smo se sa mladićima i vratili u svlačionice. Namerno sam odugovlačila sa oblačenjem kako bih ostala nasamo sa Skarlet. Ona se oblači kao da će izaći na modnu pistu, a ne u hodnik koledža!
Mia: Ideš li?
Anđela: Idi ti, sustići ću te ja.
Uz namig joj pogledom pokažem ka kabini u kojoj se Skarlet još uvek nalazila, te mi samo klimne glavom. I Mia je naučila da se sa mnom ne sme igrati. A i Skarlet će to naučiti danas.
Zašnirala sam sportsku torbu i začu se sklanjanje zavese sa šipke kabine.
Skarlet: O..! Ti si još tu.
Anđela: Mhm.. Imam ovde zadatak.
Skarlet: Kakav?
Bez ikakve reči, snažno sam je pribila uza zid držeći je za lopatice na leđima.
Skarlet: Šta je tebi bre?!
Anđela: Neko mora da te nauči pameti. A to ću biti ja.
Držala sam je čvrsto prikovanom za zid da je nagnječila to njeno "lepo" lice.
Skarlet: Prijaviću te!
Anđela: Slobodno, samo trči. Da vidimo kome će više verovati. Meni, koja sam mirna bubica ili tebi, napaljenoj drolji koja juri Džejka. Šta ti misliš, kome će verovati?
Trgla se pokušavajući da se izvuče iz mog stiska. Ali, uzalud.
Anđela: Ne volim kada mi neko kvari život, niti volim nameštaljke. Znam za tvoj plan sa Kristijanom, ne poriči. Jadnička si naterala da me smuva. I još nešto ne volim...
Stanem tik uz njena leđa povlačeći ruku ka njenom vratu. Nokti su počeli blago da mi se zarivaju u njenu kožu.
Anđela: Ne volim kada mi neko otima osobu koju volim. Zato... kloni se Džejka. Bolje bi ti bilo.
Osetila je moje napeto disanje za vratom, ali je shvatila šta želim da kažem. Ko se kači sa Džejkom, kači se i sa mnom.

Naglo sam joj pustila telo i odmakla se. Zgrabila sam svoju torbu i izašla iz svlačionice, krećući se polako ka izlazu koledža. Džejk je čekao na stepenicama ispred ulaza.
Anđela: Nisi otišao?
Džejk: Čekam tebe.
Nasmeši mi se blistavim osmehom i izazove moje obraze da se zacrvene. Staklena vrata su se glasno začula i Skarlet se uplašeno sjurila niz stepenice kraj nas.
Džejk: Šta je njoj?
Anđela: Pojma nemam.
Slegnem ramena iako dobijem njegov upitni pogled. Nije on lud, zna da sam nešto napravila. Ali nije kao da me ne podržava. Zna koliko sam besna na nju, a on čak ni ne zna za skovani plan sa Kristijanom.
Džejk: Idemo li?
Anđela: Idemo.
Obgrlio me je oko ramena i u korak sa njim sam sišla niz stepenice. Hodajući rame uz rame sa njim davalo mi je sigurnost, toplinu i nežnost. Nežnost koju on ima ispod tog provocirajućeg karaktera.
Ali taj karakter mi se sviđa.
Prija mi.
Privlači me.
To je ono što volim kod Džejka.