Neprobojno srce [Prva knjiga]

Ples koji varniči

Ono što sam već očekivala od Džejka je to da ostane bez teksta kada me ugleda u haljini, ali ono što nisam očekivala je da potpuno izgubi pamet. Krišom sam ga u autu posmatrala kako gladno grize svoje usne suzdržavajući se da me ne dodirne. Jer ako me dodirne, završićemo na zadnjem sedištu u autu bez ijednog komada odeće. Mada, ni reč nisam dobila od njega otkako je došao po mene.
Melodi bi obično već početkom novembra okitila dom u novogodišnjem stilu, a sada nijednog jedinog ukrasa nije bilo. Atmosfera je bila potpuno drugačija. Na gramofonu su se vrtele pop balade koje su bile uvertira za ovo veče.
Melodi: Stigli ste! Anđela dušo, sijaš! I te minđuše, divno ti stoje! Znala sam da će Džejk odabrati prave!
Anđela: Hvala Vam, Melodi!
Toplo me je zagrlila i uzela za ruku da napravim jedan okret. Očigledno nije imala pojma koliko će to Džejku samo otežati. Držeći se za ruke, ušli smo u dnevni boravak koji više nije imao nameštaja. Sofe, fotelje i stočići su bili sklonjeni - taman praveći mesta za ovaj bal.
Džejk: Želiš li šampanjac?
Anđela: Može.
U sivkastom svečanom odelu je potrčao ka kuhinji i ubrzo se vratio sa dve čaše šampanjca. U tišini smo ga pili, pa se ubrzo Melodi oglasila kucnuvši par puta u svoju uzanu čašu.
Melodi: Želim pre svega svima vama da se zahvalim što ste došli na proslavu i učinili ovo veče još zabavnijim i čarobnijim. Moje jedine želje za rođendan su uvek bile da su moji dragi ljudi uz mene na taj poseban dan, a vi ste to i omogućili. Zato, želim vam svima lepo veče, svakako je tek počela. Možemo već i da zaplešemo!

Aplauz se začuo na kraju njenog kratkog govora, pa mi je Džejk pružio ruku i poveo me da plešemo među ostalim gostima. Oštri tonovi balade su već na početku odzvonili i srce mi je tuklo znajući da će takvi i naši pogledi biti. Džejkova ruka se našla na mom donjem delu struka i stezala me je uz njegovo telo. Nosila sam minđuše koje mi je on poklonio i mogla sam uloviti par njegovih pogleda na sebi.
Anđela: Kako ovako dobro plešeš?
Džejk: Naučio sam.
Anđela: Verovatno te je Aleksis tome naučila.
Napravio je okret, ali me je žustro povukao ka sebi. Grudi su mi udarile u njegove i napeto je disao.
Džejk: Ti to namerno bodeš? Odakle si onda ti naučila da plešeš?
Anđela: Nisam naučila, ja samo pratim tebe...
Baš onako kako i želim da nas dvoje postojimo. Da jedno drugo pratimo i da sazrevamo zajedno. Spojili smo čela i napeto disali uz iste tonove balade. Osećala sam kako nam srca kucaju u istom ritmu, intenzivno i sa puno strasti. Ako sam i želela da budemo večeras samo romantični, definitivno ne garantujem to i za ostatak noći.
Džejk: Ne gledaj me tako gladno.
Anđela: Šta..?
Džejk: "Ne moramo uvek završiti u krevetu", sećaš se? Zato me ne gledaj da ne bi izgorela.
Spustio me je da mi je glava skoro dotakla pod, te sam se ironično nasmejala. Koristi moje reči protiv mene. Sitan poljubac je ostavio na mom otvorenom dekolteu, kao da zna da će to biti kap koja je prelila čašu. Žustro me je podigao i spojio nam na kratko usne. Bili smo plesni partneri večeras, partneri u kojima lete varnice najvrelije vatre. Džejkovi dodiri su samo te iste varnice još više užarili.
Pesma se završila, a naši pogledi su ostali zaključani. Osetili smo tenziju između nas koja se povećala svake sledeće sekunde, a opet nismo ništa radili povodom toga. Kao da se igramo mačke i miša.

Pustila sam Džejkove ruke i popela se uz stepenice na sprat. U sobi u kojoj sam prvi put prespavala u Melodinoj kući sve je bilo zategnuto i mirišljavo. Uspela sam u njoj da se sklonim malo od gužve, a i od Džejkovog pogleda.
Pogleda na koji sam slaba u bilo kom trenutku.
U uglu sobe je stajalo ovalno ogledalo uokvireno u braonkastom ramu. Prišla sam mu i zagledala se u svoj odraz popravljajući haljinu. Čudno, Džejk mi nije ništa rekao za haljinu... Do sada bi me uvek nahvalio kako izgledam, a sada je samo ćutao. Nisam valjda promašila u izboru haljine..?!
Džejk: Ejndžel.
Tiho se ušunjao u sobu i zatvorio vrata za sobom. Sa leđa mi je prilazio, te sam tužno skupila obrve.
Anđela: Ne sviđa ti se kako sam se obukla, zar ne?
Džejk: Molim?
Anđela: Uvek kažeš nešto vezano za moj izgled, a sada nisi ništa... Ne stoji mi lepo?
Već sam bila na ivici suza, pa me je dlanovima dodirnuo po ramenima. Vreli dah sa njegovih usana je ugrejao moj vrat.
Džejk: Celo veče pokušavam da nađem iole dostojne reči hvale... I nemam ih.. prosto ih nemam.
Obavio je ruke oko mog struka i bradu naslonio na moje rame. Sanjivo je sklopio oči i mogla sam u dalekoj prigušenoj muzici u prizemlju čuti njegovo duboko disanje.
Džejk: Nisam imao pojma da možeš biti lepša...
Trnci su mi zatreperili oko srca, te sam se tiho zakikotala. Okrenula sam se ka njemu i naslonila ruke na njegova prsa.
Anđela: Znači ipak ti se sviđa..?
Džejk: Naravno da mi se sviđa, Ejndžel... Ne mogu se nagledati tebe, prelepa si! Crvena boja, boja ljubavi i strasti, a ti je nosiš. Zavodiš me svakim danom, a ja pomeram najviše granice ljubavi prema tebi. Nosiš i ove minđuše....
Zakačio ih je svojim prstom i nasmejao me. Njegove rozikaste usne su se spustile i okrznule vrh mog nosa ostavljajući sitni poljubac.
Anđela: Mislila sam da sam potpuno omanula...
Džejk: Nisi, nikada i nećeš. Ako ubuduće ne budem ništa komentarisao, to je verovatno jer sam progutao jezik posramljen od tvoje lepote.
Glasnije sam se nasmejala i zavukla se u njegov zagrljaj. Za razliku od zagrljaja tokom plesa, ovaj je bio sušta suprotnost. Sada je u nama bila samo nežnost, grubost je utihnula.
Džejk: Dođi...
Zavukao je ruku u moju kosu i povukao me u poljubac. Sočniji, nežniji, sa još više ljubavi. Malopre su nam tela plesala, a sada nam usne plešu. Istopila sam se u njegovim poljupcima dok su me snažne ruke držale. Svojim jezikom i spretnim usnama je istraživao mesta za koje možda i nije znao do sada.
Džejk: Moraćeš da popraviš crveni karmin...
Anđela: Jesi li siguran da ga nećeš ponovo razmazati, ljubavi..?