Neprobojno srce [Prva knjiga]

Mala utakmica

Džejk me je uredno sačekao da se presvučem u dosta udobniju odeću, te sam uzbuđeno koračala kraj njega ka terenu. Verovatno bi on do sada već i završio sa treningom, ali čini mi se da i on želi da ovo veče što sporije teče.
Džejk: Pa.. evo nas.
Samo smo par ulica prešli i našli se na mirnom terenu, pomalo i jezivo u ovom mraku.
Anđela: Treniraš na najjezivijem terenu, samo da znaš.
Džejk: Ne brini se, bar ja nisam jeziv. To ti je prednost.
Osmehnuo se uz majušan namig, te se u par dugih koraka našao na sred terena. Noge su slušale njegovo telo i delovao je kao dugogodišnji košarkaš.
Anđela: Treniraš li dugo?
Džejk: Par godina, iz dosade sam krenuo. Neki svoj potisnuti bes bih ovde izbacio, tokom igre. Dan za danom, svaki put kad bih se naljutio uzeo bih loptu u ruke. Sam sam svoj trener.
Uz mali smeh doda, te mu se približim. Jedan deo mene je želeo da sazna prema čemu ili prema kome gaji toliki bes, ali sam brzo svoju radoznalost ućutkala. Da želi to podeliti sa mnom, uradio bi. Nema potrebe da silim.
Džejk: Jesi li ti nekada igrala?
Anđela: Izgledam li ti kao sportski tip?
Od glave do pete me je najsporije odmerio i stomak mi se zatresao ispod duksa zbog tog pogleda. Sam taj osećaj da me gleda na nežniji način je budio uzbuđenost u meni.
Anđela: Želim da budem jača, ali kad samo pomislim da treba da vežbam zbog toga.. odustanem.
Kroz podsmeh dodam prekidajući tišinu. Gledao bi me duže da nisam progovorila.

Džejk: Kao što rekoh, nije me niko trenirao, već sam sam sebe. Tako da ne znam sve te izraze, ali ionako je ovo samo za zabavu.
Anđela: Da..!
Kao neki manijaci smo vrištali na terenu, pa.. više ja. Trčanje za njim da mu uzmem loptu je definitivno probudilo adrenalin u meni. Preznojila sam se trčeći za njim, a loptu nisam ni dotakla. Ubacio ju je par puta u koš, a ja sam se već nakon pola sata dosta zadihala.
Uspela sam nekim čudom da se zaletim ka njemu i da mu žustro otmem loptu. Sa skoro polovine terena sam ciljala ka košu, uprkos Džejkovoj jurnjavi, a lopta se sama odbila od obruča koša.
Džejk: Žao mi te, evo ti i daj koš. Neću te ometati.
Pruži mi loptu u ruci, te skupim oči ironično.
Anđela: Sažaljevaš me, Parkeru?
Namerno ga isprovociram prezimenom, te mu se vilica zategne. Iskoristim lukavo taj trenutak i bez problema mu otmem loptu, te dam koš iz prvog puta. Dobro, tehnički drugog.
Džejk: Nije loše, samo što si niska.
Anđela: Ja niska sa metar i sedamdeset i dva?
Džejk: Za košarku si niska.
Podsmehne mi se kao da je on neki dvometraš. Ali je dosta viši od mene, to je neosporno.
Džejk: Ajde uzmi loptu kad ti pružam otpor.
Izazove me i krene nenormalno brzo da se pomera. Levo, desno, unazad, pa dva koraka ka meni, sve se tako munjevito kretao ispred mene, a ja ni da se pomerim kako treba. Više sam se fokusirala na loptu i šakama je zgrabila, te mi se noga u patici oklizne. Vrisnula sam osetivši beton ispod sebe, a zatim osetim Džejka na mom telu.
Džejk: Jebote..!
Dočekao se na ruke ne bi li me potpuno zgnječio. Zadihano je izbacivao vruć vazduh sa svojih usana pravo na moje i srce mi se ubrzalo. Nikad mi bliži nije bio. Mišići na nadlaktici su mu se opuštali i stezali dok se držao rukama pored moje glave. Muk je vladao terenom, a nas dvoje kao da smo čuli odjek naših teških uzdaha punim žudnje. Pa.. bar su moji bili ispunjeni žudnjom. Ceo svet mi se okrenuo naopačke od kad sam upoznala Džejka, sve sam sebi branila. Branila sam sebi bilo čemu da se nadam, a pala sam na svaku njegovu reč i pokret.

Džejk: Mnogo si smotana...
Kroz izdah izgovori, te samo na sekundu sklopi oči. Već sledećeg trena me je kroz zenice do srži probio pogledom. Kako to uspevaš?!
Anđela: To si ti kriv..
I ovo naše peckanje nije bilo kako inače umemo. Sve je drugačije bilo, cela atmosfera. Odjednom je jezivi i pusti teren postao najtoplije mesto. I to ispod Džejkovog tela.
Džejk: Tebi sam uvek ja kriv.. Šta sam još skrivio?
Anđela: Mnogo toga...
Trzaj ruke je bio samo na milisekundu i nežno se stopila sa njegovim strukom. Struja je projurila na tom mestu i mogla sam se zakleti da je to zbog mene.
Anđela: Svašta si ti skrivio.. Ali i te greške prijaju...
Džejk: Jel..?
Klimnem glavom ćutke pokušavajući da umirim svoje ludo srce koje očajnički pokušava da kuca što jače. Želi da ga on čuje, da čuje njegov vapaj. Slučajno mu se jedan pramen moje kose uvio oko palca i nežno ga je pomerao čineći da izgorim u sebi.
Džejk: Znači moji potezi prijaju..?
Anđela: I to mnogo..
Zadrhtale su mi noge i zahvalila sam se Bogu što ih nije video u tom trenutku. Nikada nisam želela da pred nekim pokažem svoje slabosti. A imam osećaj da ću pred Džejkom moći da pokažem sve svoje najdublje rane...
Oblizao je usne, držeći jedva sebe na povocu. Želela sam samo da ga žustro i snažno uhvatim za vrat i izljubim na ovom jedva osvetljenom terenu. Da osetim konačno te usne koje tako odlučno oblizuje i gricka. Ali nisam mogla, nemam ja hrabrosti za to.
Džejk: Drago mi je što uspevam u tome. Dođi.
Odmakao se i pružio mi ruku da ustanem, te me je to malo trglo i vratilo u normalu. I pod ovim slabim uličnim svetiljkama je sigurno mogao videti moje crvene obraze.
Džejk: Preznojila si se.
Anđela: Nije ni čudo koliko smo igrali košarku.
Džejk: Ili si ipak zbog mene?
Ponovo uspe da me bocne tamo gde treba i zatrese mi se telo. Da, zbog tebe je..! Samo sam ja kukavica i plašim se odbijanja, pa ne smem to da ti priznam.
Džejk: Hajdemo nazad u hotel, prehladićeš se tako znojava.