Neprobojno srce [Prva knjiga]

Preispitivanje

Mia je zahtevala da ostane u Noinom apartmanu, iako smo je i Džejk i ja molili da za sada ne ide tamo. Previše bi joj to bilo za jedan dan. Međutim, nismo uspeli - u hotelu su joj dali ključ od apartmana i ušla je pravo u njegovu spavaću sobu. I dalje je u ormaru bilo njegovih stvari jer na put nije nosio puno, pa je uzela njegovu majicu i grlila je ležeći u krevetu. Baš kako sam i mislila da će uraditi. Plakala je mirišući je, te sam na kratko ostavila Džejka sa njom u apartmanu. Trebalo mi je par minuta nasamo, da se saberem i smirim. Malo je falilo da izgubimo i Miu... Ali.. Noe nema. Neće ga ni biti. Živote, zašto li si ovakav?!
Drhtavim nogama sam došla do svog kreveta i sela na ivicu tresući se. Nisam mogla da se kontrolišem, traumatično je. Videti nekoga na mostu, kako pokušava da naudi sebi, da oduzme sebi život, a na tebi je da sve od sebe daš da se to ne desi... preteško je. Njihov život je u tvojim rukama.
"Zar se nisi budila u strahu da ćeš biti loša majka?!", Miina rečenica kao bubanj zvoni u mojoj glavi. Njen bes me je naterao da se ponovo zamislim, da ponovo preispitam svoje odluke i želje. A sa njima i mogućnosti u svom životu. Jesam li ja zaista prava osoba za Džejka? Šta bi on radio da se meni nagazna mina desila? Znam da ja ne bih podnela da se njemu to desi. Osećala bih njegovu bol, njegovu muku dok se muči... Ne smem ni da pomišljam u kakvom bi strahu završio!

Da mi nije telefon zazvonio, zaplakala bih jače nego ikad. Nemanjino ime na ekranu je odmah zahtevalo da se saberem i pričam sa njim najnormalnije. Ako i to uspem da uradim...
Anđela: Hej..!
Nemanja: Gde si, Ameru?! Zaboravila si na nas Srbe!
Anđela: Nisam..!
Nasmejala sam se na kraju i sama sam videla koliko je to bio lažan smeh. I Nemanja je to primetio.
Nemanja: Šta je tebi? Vidim da si loše.
Anđela: Proći će, Neco. Sve je u redu...
Ne, ništa nije bilo u redu. Zaplakala sam.
Nemanja: Hajde, kaži mi.
Anđela: Naš drug je danas... poginuo. Imao je tajnu operaciju kao deo prakse i... nisu očekivali nagaznu minu...
Nemanja: Au jebote...
To je bila prava reč. Jedina reč koju je iko mogao da iskoristi u ovom trenutku da opiše situaciju.
Anđela: Na sve to... njegova devojka je saznala da je trudna, zamalo se malopre nije ubila... jedva smo je Džejk i ja ubedili da treba da ostane u životu zbog deteta...
Nemanja: Nisam ni sumnjao. Ti kad zacrtaš nešto, ne odustaješ. I ponosan sam na to što si je spasila, još se nisi ni zaposlila, a ozbiljno shvataš taj posao.
Pohvala mi je dobro došla u ovom trenutku. Oraspoložila me je i mogla sam nastaviti smirenije razgovor sa njim. U Srbiji se ništa nije promenilo, sve je isto a baš taj neobavezan razgovor je mene smirio i pripremio na dalji razvoj situacije sa Miom.

Pribrala sam se, umila hladnom vodom i prešla kod Mie u apartman. Džejk je zamišljeno stajao kraj mini šporeta, te sam ga potapšala po ramenu.
Anđela: Hej.. dobro si?
Džejk: Koliko se može biti dobro... a toliko sam ga mrzeo u početku. Tebi je na silu ušao u apartman, toliko ti se nabacivao, a onda smo postali drugari. Tebe i Miu smo pijane vraćali kući i ponašali se kao da nijedan konflikt nikada nije postojao. I sada ga nema...
Džejk je zadobio najteži udarac, on je primio vest o Noinoj smrti. Kakvo to dobro može doneti i kako ostati čitav nakon toga?
Anđela: Ponosna sam i na tebe što se držiš tako hrabro...
Krišom sam se propela na prste i poljubila ga u obraz. Delovalo je kao da ima temperaturu, a zapravo ga u njemu sve to stiže. Prošla sam kroz manji dnevni boravak i tiho ušla kod Mije u spavaću sobu. Nepomično je ležala u istom položaju u kom sam je ostavila grleći Noinu majicu. Na noćnom ormariću je stajala šolja vrućeg čaja, otpijena pa mi je to dalu malu nadu. Ipak se pomerila i popila malo čaja...
Anđela: Dušo moja...
Sela sam tik uz nju i mazila je po kosi. Lice joj je za kratko vreme postalo bledo kao krpa od plakanja. Ostala je i bez majke i bez oca svog deteta. Jedna smrt, pa druga za njom. Nije bilo kraja.
Mia: Mnogo me boli duša, Anđela... Stalno razmišljam o njemu, šta je mislio u tom trenutku, da li je pomislio na mene...
Anđela: Naravno da jeste.. voleo te je Mia. Ne zaboravi to.
Mia: Jedino zbog njega ću roditi ovo dete. Ali ne znam kako ću mu objasniti zašto će odrastati bez oca...
Zajecala je, pa sam i ja sa njom zaplakala. I dalje mi u glavu nije ulazilo da o Noi sada pričamo u prošlom vremenu.
Anđela: Imaš nas, uvek ćeš nas imati.