Ključ moga srca [Druga knjiga]

Igra je ponovo započeta

... čitali ste u priči "Neprobojno srce"...

✦Anđela✦

Derek: A, evo ga tvoj partner! Smestio se konačno.
Znači muško je.. Okrenula sam se polako i na donjem delu stepenica videla njega. Srce se ubrzalo, kao što je uvek i radilo u njegovom prisustvu, a ruke su zadrhtale. Prodornim sjajnim očima je streljao moje, a ja znam da je moj um zanemeo.
Anđela: Džejk...
Tiho sam šapnula njegovo ime, i sama se čudeći da posle svih prolivenih suza i patnje on stoji ispred mene. Osmehnuo se šarmerski, istim onim osmehom kojim me je i osvojio prvog dana.
Džejk: Zdravo, partneru.
Ućutala sam, nisam ni znala šta da kažem. Na njegovom licu se nimalo nije video umor, izmučenost, ili patnja. Možda je samo to dobro sakrio da ja ne vidim, a možda i zaista ne pati za mnom...
Derek: Kada ste vas dvoje već tu, otići ćemo zajedno u policijsku stanicu. Da obiđete i vaše novo radno mesto, ipak ćete ga viđati svaki dan. Pođimo!
Morala sam da slušam poručnika sada, a najradije bih vodila razgovor sa Džejkom. Međutim, oboje smo zajedno krenuli za Derekom. Nije progovarao nijednu jedinu reč više, a oboje smo seli na zadnje sedište policijskog automobila. Krišom sam skretala pogled ka njemu želeći da nekako proučim njegovo telo, ali ono ništa nije odavalo. Više nisam mogla da ga pročitam kao ranije.
Umesto toga, bacila sam se na pamćenje rute do stanice. Nije bilo teško zapamtiti je, iako Njujork ima milion sitnih ulica. Pošto Džejk to nije pamtio, bilo je jasno ko će od nas dvoje znati ulice bolje. Derek se parkirao na praznom mestu direktno ispred glavnog ulaza u velelepnu policijsku stanicu. U prelamanju zrakova sunca stakla na zgradi su davala pomalo tirkiznu boju. Džejk i ja smo ukorak išli za Derekom koji nas je vodio kroz prostrane hodnike, te smo se liftom popeli do trećeg sprata.
Hodnik trećeg sprata je bio prekriven laminatom, a prostorije su imale staklene zidove umesto betonskih. Tako se još iz hodnika moglo videti koja prostorija je laboratorija, a koja za neke oglede ili neka druga testiranja.

Derek: Evo, ovo će biti vaše glavno mesto!
Poletno je otvorio vrata jedine zatvorene kancelarije, te me je Džejk propustio ispred njega. Poštuje me i posle svega...
Derek: Mia će raditi u laboratoriji, tako da je njen sto tamo. A pošto ste vas dvoje i partneri na terenu, najbolje bi bilo da imate zajedničku kancelariju. Slažete li se? Nema problema?
Anđela: Ne, sve je u redu.
Derek: Parkeru, ti si se prijavio za program obuke FBI agenta, tačno?
Džejk: Da.
Derek: Imaćeš dosta fizičkih treninga, na to budi spreman. Naravno, i ti ćeš imati Paunovićka. A ti si se prijavila za balistiku, zar ne?
Anđela: Da, oružja me zanimaju.
Derek: Sve obuke ćeš proći u kratkom periodu, kao i testiranja. Neće biti nikakvih problema. Ja ću vas sada ostaviti da se malo naviknete na okruženje, pa ću se kasnije vratiti.
Otvorio je vrata kancelarije, te se zaustavio i okrenuo nazad ka nama.
Derek: I da.. nema potrebe da me zovete dugačkom titulom. Samo "šefe" će biti dovoljno.
Uz smešak je izašao iz prostorije. Prijatan je, nema šta. A sada... ostala sam sama sa Džejkom posle nedelju dana ćutanja i izbegavanja. Kancelarija nam je bila izdužena, na jednoj strani moj deo a na drugoj Džejkov. Imali smo dovoljno mesta između da budemo na distanci, baš kao što sam i želela. Zar ne? Ponovo sam počela u sebi da psujem za sve što sam uradila do sada. Probudila sam najveće emocije u Džejku, a onda sam ga uništila. Prošla sam pored stola i bezveze gledala u složene papire samo da se ne susretnem sa njegovim očima.
Džejk: Lepo izgledaš.
Držao je ruke u džepovima i čekao moj odgovor. Kao da stari Džejk nije bio tu. Tačnije, bio je ali onaj Džejk koga sam videla prvog dana. Misteriozan, spreman da ga neko upozna i otkrije.
Anđela: I ti dobro izgledaš. Izgledaš odmorno, to je dobro.
I jesam bila zadovoljna što je odmoran. Bilo bi veoma loše da se vukao kao povređena životinja, a na sreću nije video moje podočnjake. Ili možda na žalost, možda sam i želela da vidi moju tugu. Kao da je ona uopšte bitna..!
Anđela: Drago mi je da si dobro...
Džejk: Odlično sam zapravo!
Radosno je uskliknuo i naterao me da naglo podignem pogled. On je... odlično sada? Znači ipak mu raskid nije teško pao... Nameštao je biljke kraj vrata zamišljeno se smešeći.
Džejk: Bio sam juče u zatvoru, u poseti Aleksis.
Ne, nema šanse da se video sa Aleksis..! Nemoguće da je to uradio!
Anđela: Sa.. sa Aleksis?
Džejk: Da, popričali smo baš lepo, kao u dobra stara vremena. Otkad nismo pričali, baš smo se uželeli jedno drugog.

Zabolelo je, previše je zabolelo. Možda čak i više nego naš rastanak. Znači Aleksisine reči su ipak bile istinite, kada se Džejk bude otarasio mene potrčaće u zagrljaj njoj.
Anđela: Zaista..? Lepo onda...
Džejk: Čak smo odlučili da obnovimo našu vezu. Baš je bila srećna, odmah me je poljubila!
Povraća mi se. Do vraga, povratiću od svega! Sam taj prizor mi je ubrzavao srce, izdaće me na kraju i umreću. Ne mogu da verujem da je ovo uradio nakon svih obećanja! Ili... ili možda nije? Možda me samo pravi ljubomornom...
Anđela: Ispalo je na kraju da sam ja bila u pravu, nisi bio srećan sa mnom. Nadam se da ćemo barem na poslu imati dobar odnos, partnerski odnos.
Suze su plivale u mojim očima, bilo da je istina ili ne bolelo je kao so na ranu. Trošila sam i njegovo i svoje vreme...
Anđela: Ali svakako, drago mi je da si sa njom srećan.
Džejk: Jesam, poljupcem je sve osvežila što smo imali.
Zanemela sam, potpuno otupela. Njen jedan poljubac je bio dovoljan da on oživi kao nikad do sad. Ne, to ne može biti istina niti će ikada biti istina!
Anđela: A da li te je ljubila kao ja?
Zaobišla sam žustro sto, obuhvatila ga za obraze i spojila nam usne. Nakon nedelju dana bolnih suza, tužnih otkucaja srca, ponovo ga ljubim. Nežno sam ljubila njegovu i donju i gornju usnu, dok sam se opuštala u njegovim rukama. Držao me je za struk i lagano počinjao da uzvraća poljupce. Sada kada sam počela da ga ljubim, plašim se da stanem i da se odvojim od njega. Ipak, morala sam. I po odvajanju naših usana osećala sam naše pomešane vruće dahove. Imali smo i dalje isti pogled kao i ranije, nikad naša srca nisu prestala da kucaju jedno za drugim. Čela su nam bila spojena i disali smo ubrzano, žudno i nestrpljivo da poljubac ponovimo.
Anđela: Da li te je poljubila ovako..?
Znala sam da je sve slagao, da je sve bila samo predstava kako bih ja popustila. I uspeo je u tome, ali i ovo što sam uradila je pogrešan korak nakon svega.
Džejk: Nisam znao da ćeš tako lako popustiti...
Anđela: Znači, slagao si me za Aleksis?
Džejk: Ja se uvek držim svojih obećanja, Anđela.
Anđela: Žao mi je za ovo... poludela sam i ovo se dogodilo.
Džejk: Nisi baš toliko pri svojim rečima i obećanjima da mi se nećeš približavati. Izgleda da si popustila.
Njegove smeđe oči su me upitno gledale. Šta sam mogla da kažem? Mogla sam samo da se složim sa njim, popustila sam.