Ključ moga srca [Druga knjiga]

Žao mi ga je

✻VEČE✻

✦Anđela✦

Gejba su istog dana odveli u pritvor gde će boraviti nekoliko dana do prvog suđenja, a kasnije će ga prebaciti u zatvor. Nakon toga nas očekuje dugo suđenje koje će Gejbu odrediti sudbinu. Zapravo, ne samo Gejbu već svima nama. Gledala sam u kombi koji ga je odvozio niz ulicu ka okružnjem pritvoru, te sam se naslonila na metalnu ogradu balkona. Nakon Sandrinog ljutitog odlaska iz stanice, ubrzo je i Džejk otišao. Sve dok suđenje ne bude završeno, on neće smeti da se meša u slučaj. Ohrabrivala sam ga da popriča sa Sandrom i da je smiri, ali je bio ljut na nju. Nisam nimalo želela da se zbog mene razdvoje rođeni brat i sestra, ali Džejk nije mario za to. Ubeđivao me je da je Sandra prevršila svaku meru.
Polako se noć spuštala, a ja sam u ruci držala kopirano priznanje Gejba. Iznova i iznova sam ga čitala čineći samo to da me glava sve jače boli. Zadnja rečenica me je ubijala svaki put kada bih je pročitala.
"Melodi Parker je bila starica od koje sam imao koristi."
Grlo mi se stezalo na to. Sve je ovo bilo preteško za prihvatanje. Za relativno kratko vreme smo uspeli da razotkrijemo Melodinog ubicu, ali ćemo se teško pomiriti sa tim da nje više nema. Taj gubitak se ne može nadoknaditi.
Derek: Što si i dalje ovde, Paunovićka?
Šefov glas me je izvukao iz dubokih misli, pa sam napokon mogla lakše da dišem.
Anđela: Ne mogu da idem u vilu. Nemam snage.
Derek: Zbog Džejka?
Naslonio se na ogradu pored mene, a ja sam klimnula glavom. Kada smo bili van poslovnih sati, zaista sam mogla da posmatram Dereka kao osobu punu podrške. Nije nam bio samo šef, to se još od prvog dana primetilo.
Anđela: Žao mi ga je... izgubio je sve osobe u životu...

Plašila sam se i da saznam šta će biti sa Sandrom. Ostale kolege su zaključile da ona nema ništa sa Gejbovim zločinom. Otišli su u hotel gde je odsedala sa decom odmah nakon što je odjurila iz stanice i počeli su ispitivanje u samom hotelu. Prema njihovim rečima - slomila se pred njima i plakala kao malo dete. Tek tada je shvatila da njene majke više nema i da je njen muž kriv za to.
Derek: Džejk i dalje nije izgubio tebe, Anđela.
Tačno, jedino sam ja tu. Kao i Noa, Mia i Luk. Izvadila sam cigarete iz džepa i zapalila jednu pored šefa. Ukrala sam ih od Džejka još odavno, a sada mi je potrebna jedna da se smirim.
Anđela: I? Kako ovo da prebrodimo? Kako ću mu olakšati patnju?
Uzdahnuo je, a potom je i on zapalio svoju cigaretu. Nikad ga nisam videla da puši, izgledao mi je čudno.
Derek: Daćeš mu da pročita to priznanje.
Pogledom je pokazao na papir koji sam stezala u ruci.
Anđela: I šta onda? Zar se neće slomiti još više?
Derek: Hoće. Biće mu još teže i gore. Ali onda će ojačati. Ni sam ne znam kako bih taj proces nazvao, ali će nekim čudom ojačati. Videćeš i sama. Ali najvažnije, budi tu za njega.
Namrštila sam se zbunjeno i ugasila cigaretu iako je nisam dovršila. Gledala sam u priznanje i pitala se da li su šefove reči zapravo tačne. Da li je moguće da osoba toliko propati, a onda ojača tako? Koja osoba je jaka za to?

Anđela: Znate... Melodi je bila divna žena. Elegantna, vesela, puna ljubavi... Kada bi trebali da je pronađete u sobi punoj ljudi, pronašli biste je po njenoj vedrini i sjaju. Toliko se odvajala od svih ostalih. Bila je najsjajnija zvezda..! Ugasila se ta sjajna zvezda...
Derek: Ugasila se na zemlji, Anđela. Ali će sijati na nebu od sada.
Sa tim rečima pogledala sam u već tamno nebo. Zvezdice su počele da se pojavljuju, a među njima je tu i naša Melodi.
Anđela: U pravu ste, zasijala je.
Osmehnula sam se blago, te sam napustila balkon. Sada sam potrebna samo Džejku i nikome više.