Ključ moga srca [Druga knjiga]

Mama, ne!

✦Džejk✦

Od Lukovog slatkog kikota i pokreta nisam ni primetio da se Anđela udaljila u nas. Okrenuta leđima, delovala je kao nepomična statua. Ukamenjena, mislio sam da će biti i ledena ako je dodirnem. Nešto nije valjalo.
Džejk: Ejndžel?
Anđela: M-m-Melodi... ne, to nije istina..!
Džejk: Anđela...?
Ispustila je telefon koji se umalo nije razbio o pod, a Luk se na sofi ućutao. I on predoseća nešto loše. Okrenula se drhtavo ka meni i slabašnim usnama izgovorila tri reči koje su mi se zamaglile pred očima.
Anđela: Melodi je ubijena.
Srećom nisam držao Luka, inače bih ga ispustio. Vid mi se polako mutio a Anđela je uspela na vreme da me zgrabi. Ne, ne... moja mama nije mrtva. Ne, nije...
Džejk: Ne... ne govori gluposti...
Uz teške uzdisaje sam govorio ne želeći sebe u takvu stvar da ubedim. Nije želela ni Anđela da veruje, ali smo morali da krenemo. Brzo je ostavila Luka kod Mije i Noe, pa je vozila sve do Bronksa. Poželeo sam da me nema, da je sve ovo samo košmar i da ću se probuditi srećan kao što se svakog jutra i budim. Ne, moja majka mora biti živa. Ovo se ne događa... Osećao sam kratke nesvestice i Anđelina dozivanja da ostanem pri svesti, a čak sam se i sam borio sa mračnim demonima koji su mi pakosno govorili da mi je majka mrtva.
Ipak, oko kuće u kojoj sam odrastao i proveo detinjstvo, prostrlo se mnoštvo žutih policijskih traka. Istina je...
Nisam ni sačekao da Anđela pravilno parkira auto, već sam otvorio vrata i zaleteo se ka kući. Dežurni policajci su me čvrsto zadržali dok sam se svim snagama trudio da se domognem svoje majke.

Derek: Džejk. Džejk, stani...
Džejk: Pustite me!
Derek: Parkeru!
Viknuo je na mene terajući me da ustuknem samo na trenutak.
Derek: Ne smeš proći, ovo je mesto zločina. Primi moje saučešće...
Topao dlan mi je postavio na rame, te sam se sam od sebe sručio na kolena. Razne uspomene su mi prolazile kroz misli - zelena trava na početku proleća u kojoj sam se valjao kao mali, nebrojene male fudbalske utakmice u koje se čak i Melodi uključivala jer oca nigde nije bilo, nedeljni roštilj i igranje sa Sandrom... sve su to sada samo lepe uspomene zapečaćene u mojim mislima i srcu.
Anđela: Džejk, ljubavi...
Džejk: Nje nema, Ejndžel... ubili su mi je... ubili su moju mamu...
Stegla me je jače za ramena grleći me što je toplije mogla da mi pruži najveću utehu na svetu. Ali utehe nije bilo. Moje srce se razaralo. Krik iz mog grla se raširio mojom ulicom u Bronksu.
Džejk: Mama!

✦Anđela✦

Najjači bolni krik koji sam ikada čula je pravo sa Džejkovih usana spao. Želela sam više od bilo čega na svetu da mu ublažim bol i tugu, ali nije bilo načina. Plakao je kao kiša, jecao i stezao svoje pesnice. Znala sam da mu se bes povećava, a ko zna kako će izgledati kada taj bes bude ispoljio...
Derek: Paunović.
Šef me je tiho pozvao i naterao me da se udaljim od Džejka. Njega su pokušavali dežurni policajci da podignu sa zemlje, ali bezuspešno.
Derek: Džejk ni po koju cenu neće smeti da bude u ovoj istrazi. Ni ti ne bi smela kao njegova devojka, ali svi ste vi u vili na neki način kao porodica. A u tebe imam najviše poverenja. Ti ćeš biti glavna u ovoj istrazi, ali ćeš mi podnositi izveštaje. Od analiza, ispitivanja pa sve do hapšenja ti vodiš glavnu reč. Meni samo prepričavaš šta se događa. Jasno?
Anđela: Da šefe, razumem.
Derek: Takođe, Džejku ne smeš pričati kako istraga napreduje. Hajde sad, navuci rukavice i spremi za ulazak unutra...
Već to mi je nagoveštavalo da se unutar mirne Melodine kuće nalazio užas. Ko zna kakav monstrum je upao ovde i ubio je... I koraci su mi bili drhtavi dok sam hodala po savršeno čistom ulazu, a onda me je jeza hvatala dok sam se pela uz stepenice. Korak po korak, bila sam bliže Melodinom telu iako ga još uvek nisam ugledala. Otvorila sam vrata njene spavaće sobe i tu se sledila. Melodi je ležala u lokvi krvi dok ju je Ruben fotografisao. Delovala je tako čisto i nevino u toj krvi, kao da samo spava...
Ruben: Paunović?
Anđela: Kao da nije patila...
Rubin: Zapravo i nije. Brzo je iskrvarila, i nije se mučila. Ako je to za neku utehu. Na prvi pogled vidim da ima samo jednu ranu od metka i to posred čela. Mada, daću ti metak tek kada ga budem izvadio u mrtvačnici.
Samo jedan metak je bio dovoljan da joj okonča život i uništi joj prelepo i mlado lice.
Ruben: Vraćam se ubrzo.
Navukla sam rukavice kada je izašao, pa sam kleknula pored njenog tela. Njene oči više nikada neće ugledati svetlost dana, Džejk ih više neće videti, ni Sandra, ni njena deca... ni ja ih više neću videti... Oprezno sam dotakla njen hladni obraz i suze su već počele da mi se slivaju niz obraze.
Anđela: Melodi, moja Melodi... ko ti je ovo uradio? Ko te je ubio tako veselu i divnu?