Ključ moga srca [Druga knjiga]

Detonacija

✻ČETIRI MESECA KASNIJE: JUN✻

✦Anđela✦

Vreme brzo leti, još brže kada radite u policiji. Tako je i četiri meseca prošlo uz dosta rada i previše slučajeva. Kao da su se kriminalci odjednom probudili iz zimskog sna i odlučili da naprave sve moguće štete u Njujorku. Dešavalo se dosta eksplozija u napuštenim stovarištima, što je na kratko unelo nemir među građane. Čak se i Džejk vratio na posao, povratio se u život iako je i dalje bilo teških momenata. Sa Sandrom se nijednom više nije čuo, a da budem iskrena ne bih ni ja da sam ja njegovom mestu. Žaliti svog krivog muža umesto ubijene rođene majke? To je stvarno zabrinjavajuće.
Luk je takođe rastao sa Miom i Noom, koji su se sa vremena na vreme menjali sa smenama i naizmenično dolazili na posao. Više niko od nas ne može da pohvata ko od njih kada dolazi u stanicu.
Početak juna je doveo neke nove projekte i u mom delu oružja i balistike. Doveo je eksplozive. Učila sam dosta o bombama, minama i granatama, a ubrzo potom su usledile i vežbe. Deaktivirali smo na desetine njih tokom praksa u trajanju od tri sata. Svaki eksploziv je bio unikatan i time mi je sve više bio zanimljiviji. Što je opasnije, to je meni izazovnije. U početku su mi vežbe bile komplikovane i plašila sam se da ne pogrešim u nečemu što će me kasnije koštati čitave karijere. Ali, vremenom sam se navežbala i sada sam se radovala svakoj narednoj vežbi.

Profesor: Samo polako, Paunovićka. Sve radiš dobro. Do aktivacije bombe imaš još tri minuta. Sasvim dovoljno vremena da dođeš do žica i deaktiviraš bombu.
Klimnula sam glavom ne skidajući pogled sa svoje praktične bombe. Danas sam sama bila na vežbama i ova bomba mi je jedna od najtežih zadataka do sada. Toliko sitnih delova, šrafova i proreza da je delovalo tako opasno iako je ovo samo za vežbanje. Ko zna kakvu štetu bi prava bomba nanela.
Profesor: Idem do zbornice, vraćam se brzo. Ti nastavi sa radom.
Nisam se ni obazirala na to da ću ostati sama u prostoriji. Sa bombom za deaktiviranje. Sve je teklo dobro, šrafove sam polako odvrtala kako bih skinula gornji deo poklopca. Sve je moralo da se radi sporo, ali efikasno.
Imam još dva minuta do eksplozije.
Podigla sam polako poklopac i ugledala splet raznobojnih žica. Jezgro svih bombi i okidač svih nesreća u svetu. Sada je samo trebalo pogoditi pravu i preseći je.
Anđela: Svaka ti čast..!
Naučila sam konačno da samu sebe pohvalim kada ispunim neki cilj ili dobro odradim posao. Iako mi zadatak još nije bio gotov, ja sam se radovala što sam i dovde došla.
Anđela: Da vidimo... šta sada ovde preseći? Crvenu, belu ili plavu žicu?
Od svake tri boje bile su po dve žice. Shvatila sam da crvena ne bi mogla da se preseče jer da je crvena prava bila bi samo jedna. Ali, bela ili plava..?

Anđela: Ako nema plave, onda bela. Ako nema bele, onda plava...
Srce mi se ubrzalo jer sam shvatila da sam u ćorsokaku, imalo je i plave i bele žice. Koju sad preseći?!
Još minut do detoniranja.
Sat je počeo da otkucava na ekranu.
Nervoza je još jače zauzela svoje mesto u mojoj glavi.
Anđela: Bela ili plava, bela ili plava...
Dve bele žice su bile poslednje sa desne strane i ono što mi je bilo najlogičnije je da njih presečem. Oprezno sam uhvatila obe žice prstima, a makaze sam držala u drugoj ruci.
Na ekranu je otkucalo trideset sekundi do detonacije.
Anđela: Hajde.. neka bude da je ta boja...
Pomolila sam se u sebi i stegla makaze u ruci. Čim sam presekla žice, blještavi prasak mi je oslepeo oči na nekoliko sekundi. Kroz prste mi je prošla struja koja me je odbacila od stola pola metra..! Od bljeska nisam ni videla gde sam završila, ali sam zato osetila sitne stakliće po svom čelu i na vratu. Verovatno od vitrine koja je bila iza mene. Pala sam na pod dok sam kroz mutan pogled videla da se iz bombe na stolu širi gusti dim. Nisam sprečila detonaciju, a zatim mi je crni mrak pao na oči.