Ključ moga srca [Druga knjiga]

Pomirenje

✻VEČE: 23H✻

U svojoj sobi sam se celo predveče borila sa svojim mislima. Ponovo me je strah uhvatio i savladao, pa sam se premišljala u svojoj odluci. Da li da mu kažem ili ne? Izluđivalo me je to prokleto pitanje! Šetkala sam se nervozno po sobi i lomila prste uzdišući duboko.
Anđela: Samo jednom u privatnom životu budi odlučna i bez straha uradi nešto. Samo jednom!
Stala sam ispred ogledala i malo popravila odeću na mestima gde se izgužvala. Kao da idem na modnu reviju, a ne kod Džejka u sobu.
Izašla sam iz sobe i tihim koracima došla do Džejkovih vrata. Bez kucanja sam ih nečujno otvorila i ugledala Džejka kako leži sklopljenih očiju.
Anđela: Hej...
Skočio je naglo na krevetu trznuvši se zbog povreda, te sam uz nečujni podsmeh zatvorila vrata. Voleo je kao i ja da provodi vreme u mračnoj sobi.
Džejk: Mislio sam da nećeš doći. Mislim, onako kako si jutros rekla..
Anđela: Znam šta sam rekla. I zaista sam se u poslednjem trenutku premišljala. Ali... zaslužuješ da znaš istinu.
Teško sam te reči prevalila preko usana, te sam sela kraj njega na krevet. Bilo mi je lako da ga jasno vidim u mraku, a bila sam sigurna da ću zaplakati pa će mrak dobro sakriti moje suze.
Anđela: Ono što sam ti rekla... one večeri na brdu kada sam raskinula... i dalje sve to mislim.
Džejk: Anđela...
Prekrila sam mu usta dlanom i smekšala svoj pogled.
Anđela: Prvo me saslušaj. Molim te...
Polako je klimnuo glavom, te sam sklonila ruku i nastavila sa pričom.
Anđela: Vrlo dobro znam da sam pogrešila. I to sam mnogo pogrešila, Džejk. Ali rekla sam i da ću te zauvek voleti, bez obzira bili mi zajedno ili ne. Želela sam da te spasim razočarenja koje bi doživeo uz mene, momenata kada bih te odbijala zbog strahova, možda preteranog ljubomorisanja ili opšteg straha da ćeš me ostaviti. Kada si mi rekao da si bio sa Aleksis... poverovala sam ti isprva. Pozlilo mi je i samo na sekundu sam pomislila da si to i uradio. Ali ne mogu ja to za tebe pomisliti.
Džejk: Kunem se da nisam otišao kod nje. To je bila samo laž da bi ti pre popustila..!

Slabo sam se nasmešila i klimnula glavom. Posle godinu dana veze zna da ću na provociranje da padnem.
Anđela: Znam da je to laž. Nisi takav, nikada nećeš ni biti. Ono što sam sakrila od tebe... je.. košmar. Noćna mora koja me je proganjala svake noći i svakog dana.
Džejk: Znam da će ti biti teško da ispričaš, ali... ako ne kažeš nikada nećemo ovo prebroditi.
Na trenutak sam zažmurila i duboko uzdahnula. Sada ili nikad, Anđela...
Anđela: U snu.. bili smo na plaži, bio je vreli letnji dan. Kao onaj dan u San Dijegu. I nismo bili samo ti i ja, imali smo i... sina. I pored tog dečaka, ja sam bila trudna.
Iznenađeno su mu se obrve podigle i pomno je slušao moju priču.
Anđela: Nosila sam devojčicu i imali smo jedan divan i nežan trenutak na pesku. Ti si se umiljavao mom stomaku i jedva čekao da se ja porodim. A onda... u sledećem trenutku su se čuli vrisci... vrisci našeg dečaka. U samo dve sekunde naše nepažnje je on ušao u vodu i veliki talas ga je poklopio... Ti si uskočio za njim, ali si ga izneo... mrtvog.
Glas mi je zaškripao i napokon sam pustila suze napolje. Sve je ponovo kao film dolazilo ispred očiju.
Anđela: To je sve podsvesno došlo u snove, pogotovo sa onom neizvesnošću da li sam zaista bila trudna ili ne pre toga. Toliko me je sve to pritiskalo danima, i sada kada sam ti rekla... i laknulo mi je i nije! Laknulo mi je jer više ne moram da krijem, ali sada kada je sve izašlo na videlo ponovo strahujem..!
Zajecala sam zabacujući glavu unazad želeći da samo ovaj bol u srcu što pre prestane. Dok mi se telo treslo, sam površni Džejkov dodir je umirio sav taj strah.
Džejk: U košmaru je naše dete umrlo? Šta je bilo posle?
Anđela: Tu sam se probudila vrišteći.. o tome sam kasnije razmišljala i počela sam sama da smišljam različite krajeve. Ali su svi bili dosta slični, udaljili bismo se zbog te tragedije i moji strahovi bi se obstinili. Ja to nisam smela da doživim, niti sam želela da i ti to proživiš.
Po prvi put od početka priče sam ga pogledala pravo u oči, a one su davale nežnost koju su imale i prvog dana naše veze. Približio mi se lagano i naslonio svoje čelo na moje. Napola je sklopio oči i palcem je mazio moj desni obraz ćuteći isprva.

Džejk: Samo da si mi te noći rekla sve, ništa se od ovoga ne bi desilo.
Anđela: Šta da se taj košmar zaista ostvario? Šta da je taj košmar naša sudbina?
Džejk: Ali nije. Zato se i zove košmar sa razlogom. To nije naša sudbina, ne može se dogoditi. I da se nekad dogodi... ne bismo se udaljili! Ja to ne bih dozvolio. Znam koliko si teškog karaktera, da se bojiš rastanka, odlaska, odbacivanja... ali da nisam sposoban to da otklonim ne bih nikada ni bio sa tobom.
Nimalo mu se glas nije zatresao, konstantno je bio siguran i čvrst. Razumeo me je, razumeo je sve.
Anđela: Shvataš li sada zašto sam raskinula sa tobom?
Džejk: Da. Sve shvatam.
Anđela: Šta ćemo posle ovoga..?
Džejk: Moramo da poradimo na ovome, i to dobro da poradimo. Šta ti misliš, Ejndžel?
Ejndžel... moj nadimak, otkad ga nisam čula! Oči su mi se nasmejale i sa radošću sam obuhvatila njegove obraze i spojila nam usne. Poljubac je bio žestok, pun nedostajanja i požude, a opet tako nežan i pun ljubavi. Džejkove ruke su me obuhvatile oko struka, te je prostenjao kroz mnoštvo poljubaca.
Džejk: Ejndžel moja...
Anđela: Mnogo te volim, Džejk..! Ja... pokušaću da ti nadoknadim sve i da ti otklonim nekako tu bol koju sam ti nanela.
Džejk: Mogla bi onda da počneš sa tom nadoknadom već noćas, Ejndžel. Dođi da me ljubiš...
Kao maleni dečačić se iskezio i uz mali bol legao na bok okrenut ka meni. Nasmešila sam se i legla uz njega mazeći ga po golom delu kože na vratu. Nežnije sam spustila usne na njegove i leptirići u stomaku su mi zatreperili. Mogla sam se konačno opustiti znajući da i dalje postoji onaj moj stari Džejk.
Anđela: Ako treba ljubiću te do zore, ljubavi...
Džejk: Manje priče, više rada. Nisam sit još uvek.
Zakikotala sam se i nastavila sa poljupcima. Sve se konačno ispravilo...