Ključ moga srca [Druga knjiga]

Povrede

✦Anđela✦

Ponovo ove proklete bele neonke na plafonima..! Zašto se toliko često budim u bolnici, zar nisam još u detinjstvu završila sa bolnicama?! Pomerila sam obrve i osetila stezanje oko glave, a vid je polako počeo da mi se raščišćava.
Džejk: Ejndžel... budna si.
Anđela: Čim tebe čujem, znači da nisam umrla.
Džejk: Daleko bilo..!
Trepnula sam par puta i osetila Džejkovu ruku na svom stomaku. I ruke su mi bile zavijene, osećala sam male bolove. Već mi se sećanje vraćalo, pre crnila mi je bomba eksplodirala i odletela sam pravo u staklo. Nije ni čudo što sam sva u zavojima u bolničkom krevetu.
Džejk: Sve si nas prepala. Posebno mene, to ne treba ni da napominjem.
Blago sam se nasmešila, te sam uspela da se pridignem na jastuk. Nije mi samo glava bila zavijena, već i čitav vrat. Izgleda da gadno nadrljam kad me niko ne nadgleda...
Anđela: Baš sam najebala, ha?
Džejk: Odletela si pravo u vitrinu, svo staklo ti se zabilo u vrat a neki delovi čak i glavu. Srećom, nije ništa duboko ali će rane morati često da se čiste. Dali su ti i lekove protiv bolova da ti bude lakše.
Klimnula sam glavom sanjivo od lekova koji su me terali da zaspim ponovo. Pogledala sam ruke u zavojima gde je koža i van tih zavoja bila crvena. Ne smem ni da pomislim kakve su rane i opekotine ispod zavoja..!
Džejk: Lepa moja...
Nežno mi je dlanom pomazio obraz, pa sam se naslonila na njegovu ruku. Umorna sam, ali mi njegovo prisustvo ne dozvoljava da zaspim. Ni ne želim da zaspim.

Anđela: Nisam se uplašila, znaš li? Uhvatila me je nervoza jer nisam znala koju žicu da presečem, ali se nisam uplašila kada me je bomba odbacila. Valjda se više ne plašim smrti.
Džejk: Svako se plaši smrti, Ejndžel. Možda nisi ni bila svesna da je ovo moglo biti kobno za tebe.
Slegla sam ramenima, pa sam uzdahnula. Posle svih nesreća i nevolja u koje smo svi upadali, možda mi više nije ni bilo bitno šta će se dalje desiti.
Anđela: Posle svega mi iskreno nije ni važno. Ko zna, možda je i ovo bila neka zamka.
Džejk: Nije, Derek je već pričao sa tvojim profesorom. Desila se greška u materijalima, dobila si jaču bombu za koju još nisi bila spremna. Čista greška, ovoga puta nema zamke.
Iznenadila sam se, sumnjivo je što je sve mirno ovako dugo. Nisam ja te sreće da vodim miran i srećan život.
Derek: Paunović.
Širom sam otvorila oči i ugledala šefa na vratima. I on mi je došao u obilazak.
Derek: Pretpostavljam da ti je Džejk već rekao da je sve bilo sasvim slučajno, ali eto šta se dogodilo.. kako se osećaš?
Anđela: Dosta umorno, ali preživeću. Šta je za mene jedna bomba..!
Imala sam taj smisao za crni humor i u svojim najgorim trenucima, pa se šef nasmejao.
Derek: Bićeš u bolnici par dana, pa ćeš tek posle izaći. Razmotrićemo kad ćeš se vratiti na posao, zavisi kako se budeš oporavljala.
Anđela: A Mia i Noa?
Derek: Znaju šta se desilo, ali sam ih sprečio da dolaze. Imaju dete o kojem trebaju da se brinu. Ti ćeš svakako biti dobro. Džejk će ostati sa tobom.
Klimnula sam glavom i zevnula nepristojno pred šefom. Nisam više mogla da držim oči otvorene.
Džejk: Hajde da legneš...

Ostali smo sami, a ja sam i dalje krajičkom oka posmatrala Džejka. Sedeo je pored mene na ivici kreveta i igrao se sa tankim pramenovima moje kose misleći da će me to uspavati.
Anđela: Volim te, Džejk.
Džejk: Ludice moja... Volim i ja tebe, ljubavi.
Anđela: Ja te volim više, to ne mogu da opišem. Kao što kokoška voli svoje pile...
Prasnuo je u smeh toliko jako da su mu suze potekle niz obraze. Nasmešila sam se i ja iako nisam bila sigurna šta sam zapravo rekla.
Džejk: Ti lekovi protiv bolova ti stvarno stvaraju probleme u glavi. Hajde spavaj.. smejaćeš se ovome kad prođe dejstvo lekova.
Poslušno sam klimnula glavom i zatvorila oči. Još uvek me je mazio po obrazu da me uspava, ali sam ja već uveliko tonula u san. Mogla sam samo da se nadam da će moj oporavak brzo proći i da ću se što pre vratiti u normalu.