Ključ moga srca [Druga knjiga]

Sakriven bes

✻NAREDNI DAN✻

✦Džejk✦

Uz dodatno grejanje u mojoj sobi, Anđela i ja smo proveli noć zagrljeni i zbijeni jedno do drugog. Već narednog jutra smo bili odmorni i oporavljeni, baš kako je i šef rekao. Kejsijevo priznanje je uzeto kao dodatni dokaz, ali su fizički dokazi i analize bili mnogo jači za sud i porotu. Određen mu je pritvor do glavnog suđenja, a čekao se i motiv. Nismo ni znali da je žrtvin nakit bio ukraden, sve je stajalo normalno i nije bilo osnova da posumnjamo u krađu.
Skarlet: Pronašla sam nakit, ukrao je dve smaragdne ogrlice i čak četiri dijamantska prstena. Uspela sam da pronađem zalagaonicu gde ih je zamenio, sada je nakit u dokazima. Evo mog izveštaja.
Džejk: Hvala ti.
Osmehnuo sam se uzimajući fasciklu od nje, pa se nakon zatvaranja vrata čulo Anđelino coktanje jezikom o zube.
Anđela: Još uvek navaljuje...
Džejk: Nešto si rekla, ljubavi?
Anđela: Jesam, ali nije bitno.
Lažan i ironičan kez mi je uputila kao da sam ja kriv što je Skarlet meni dala svoj izveštaj kako bih zatvorio istragu.
Džejk: Osećam li ja to neku ljubomoru u vazduhu..? Da, nešto dopire do mene...
Uz smešak sam se kretao po kancelariji sve do njenog stola, pa sam je obgrlio sa leđa. Mirisala je divno..! Kako i ne bi, skoro smo zakasnili na posao jer smo se zajedno tuširali i odužili sa ljubljenjem pod tušem.
Anđela: Mnogo se ti igraš sa mnom, znaš..?
Džejk: A baš volim kada se igram sa tobom, Ejndžel...
Udahnuo sam njen miris duboko, te sam spustio ruku do njenog stomaka. I ona je otežano disala, čak joj je stomak i podrhtavao. Još niže sam spustio ruku i preko farmerki je slasno stegao.
Anđela: Nemoj...
Odbija, a njena ruka na mojoj mi govori suprotno. Čak me i gura i podstiče da nastavim.
Džejk: Odbijaš me, a želiš da nastavim. Odluči se, ljubavi...

Zakikotala se zabacujući glavu na moje rame, pa me je blago gricnula za usnu. Imam ponekad osećaj da njene tamno smeđe oči postanu crvene od plamena koji razgorim u njoj. Baš taj plamen sada bukti ka meni.
Anđela: Dobićemo otkaz. Strpi se malo...
Džejk: Dobro, dobro. Biće po tvom...
Razočarano sam odgovorio, a onda sam namrštio gledajući u njene usne. I ona se zbunjeno namrgodila.
Anđela: Šta je bilo?
Džejk: Izvini, samo nešto da te poljubim...
Lukavo sam je uhvatio sa dva prsta za bradu i slasno poljubio. Kroz poljubac se nasmejala, prihvatajući da sam je vešto prevario i ukrao na kratko njene usne i poljupce. Svakako su namenjeni samo meni.
Anđela: Lisice jedna..! Samo smišljaš neke trikove.
Džejk: Mislim da si na te trikove i pala kod mene.. ako se dobro sećam. A dobro se sećam.
Namignuo sam joj i još čvršće je zagrlio. Bili smo konačno srećni i spokojni, a Anđelini strahovi se nisu obistinili. Uverila se i sama da koji god problem da naiđe, zajedno ćemo ga prevazići. Sve je napokon pronašlo svoje mesto.
Džejk: I kad ćemo razgovarati ozbiljnije o onome..?
Tiho sam upitao dok sam svoj dlan smeštao na njen stomak. Mazio sam ga lagano, te se ona nasmešila.
Anđela: Baš ti se žuri, ni koledž nismo završili a tek smo počeli i da radimo.
Džejk: Ne znam, otkako si mi rekla da želiš sa mnom da imaš decu samo na to mislim. To je veliki korak za tebe i zato sam uzbuđen. Ali isto tako sigurno neću navaljivati, nimalo ne želim da se uplašiš i pobegneš od mene ponovo.
Štipnula me je za obraze i na kratko poljubila pre nego što su se vrata naše kancelarije opet otvorila. Na njima je sada stajao šef. Blago se osmehnuo, pa je pogledom pravo na moje oči nasrnuo.
Derek: Džejk, možeš li na par minuta doći?
Klimnuo sam glavom i potapšao nežno moju Anđelu po ramenu. Očigledno je želeo samo sa mnom da razgovara, pa sam ga pratio sve do njegove kancelarije na spratu iznad.

Bila mu je lepa kancelarija, u crnini većinom, ali je par dekoracija mogla da se pronađe i bela. Vruća kafa u kartonskim čašama je spremno čekala na mene i njega, pa sam se udobno smestio u jednu od fotelja. Očekivao sam da će sesti za svoj sto, ali je seo tik ispred mene. Isprva je samo vrteo čašu među prstima i čekao da se kafa blago ohladi kako bi mogao barem jedan gutljaj da otpije.
Derek: Želeo sam nasamo sa tobom da razgovaram još otkad je Anđela bila oteta i zatvorena u onom bunkeru. Međutim, obaveze i poslovi su se samo gomilali pa nisam ni imao prilike. Uspeo si u poslednjem trenutku da se sabereš i usredsrediš na to da svi što efikasnije pronađemo Anđelu. Plašio sam se isprva da nećeš uspeti, bio si jako besan i razočaran. Naravno to je razumljivo, devojka ti je. Voliš je.
Klimnuo sam glavom i otpio malo svoje kafe. Dozvolio sam da me opeče direktno posred jezika, za razliku od šefa.
Džejk: Da, stvarno sam bio pogubljen u početku. Krivio sam sebe jer sam dozvolio da ona bude u opasnosti... Posle sam shvatio da od toga nema koristi i da samo štetim njoj.
Derek: Još nešto mi je privuklo pažnju tada. Dotakao sam te, a ti si me skoro kroz suze pogledao. Nešto sam time probudio u tebi, nešto što je odavno bilo zakopano i gotovo izgubljeno.
Odmah sam se setio tih par sekundi toga dana i stomak je počeo da mi se nervozi. Nisam voleo kada me taj osećaj poseti sam od sebe, a kamoli kada me neko ispituje o njemu.
Džejk: Da, ovaj... ne volim baš o tome da pričam, ali... podsetili ste me na nekoga, šefe. Na nekoga koga želim da zaboravim i izbrišem.
Derek: Da li je to tvoj otac?
Bez podizanja pogleda sam potvrdio. Kad god bi neko pokrenuo tu temu, meni bi se smučilo. Čak je i Melodi odavno prestala da priča o njemu sa mnom. Nije bilo svrhe, ni poente.
Džejk: Samo ste me podsetili da mi je to zapravo nedostajalo, iako sam godinama to potiskivao u sebi. Ali me je taj dodir i podstakao da se priberem i dam sve od sebe. Tako da sam Vam na tome jako zahvalan, šefe.
Derek: Šta god da postoji, koji god problem da postoji... kod svih vas... ja sam tu. Ja nisam samo vaš šef, na mene možete da se oslonite.
Ponovo mi je dotakao šake i topli dodir je uneo vedrinu u moje telo. Ako sam godinama unazad i nesvesno patio za ocem, sada više ne. Derek je tu bar na neki način.
Džejk: Hvala, šefe. Zaista mi znače te reči...