Ključ moga srca [Druga knjiga]

Pronaći ću krivca!

✦Anđela✦

Veoma je zanimljivo kako se za tren oka bol i tuga mogu pretvoriti u bes i osvetoljubivost. Sa poda teniskog kluba sam besno skočila i sela u Vukov automobil da mi je on bez pogovora dao svoje ključeve ne čekajući da ih ja sama zatražim. Moj temperament mu je bio poznat i zna da ne sme da mi stane na put. Ali me zato nije pustio samu već je seo na suvozačevo mesto. Ljutito sam stisla gas da je njegov auto zarežao pod mojom nogom, te su gume počele da škripe na vrućem asfaltu.
Lako sam se snalazila po beogradskim ulicama, pogotovo po onim koje su vodile do bolnica jer sam celo detinjstvo tuda prolazila.
Vuk: Znaš, ja bih istinski voleo da nas dvoje preživimo tokom vožnje. Mislim, da bi mogli da stignemo do Džejka. A i da mi auto ostane čitav...
Anđela: Ne brini se, znam ja da vozim. Sklanjaj se bre!
Nagazila sam na sirenu vrišteći za volanom, pa sam kršila sve propise i zaobilazila automobile ispred mene. Očas posla smo se našli ispred Kliničkog Centra, pa sam izjurila napolje pa pravo u bolničke hodnike. Dođavola, mrzim ovaj grozan miris bolnice i bolesti..! Uspela sam da izvučem iz sestre na šalteru da je hirurgija na šestom spratu, pa sam hitro pojurila ka stepenicama.

Vuk, koji je uvek bio u automobilu samo da ne bi nekud peške išao, mislim da je sada gubio dah iza mene dok me je pratio. Čak bih mu se i nasmejala na to, ali sam previše besna sada bih to uradila.
U hodniku ispred operacione sale čekao je jedino Derek, a okolo je bilo poprilično tiho.
Anđela: Kako mu je? Jel operacija još traje? Šta kažu lekari, hoće li biti dobro?
Derek: Dobro, polako Paunovićka. Operacija još nije završena, a ko god izađe ništa ne govori. Biće on dobro...
Dosta mi je bilo više te rečenice da će Džejk biti dobro. Ne želim utehu, želim da vidim realnost i da živim u njoj.
Anđela: Dobro onda, a ko ga je upucao? Jel to zbog te proklete prakse koja nije trebala da bude toliko opasna?! Ko se usudio da upuca Džejka?!
Vuk: Nemoj vikati, ipak smo u bolnici...
Potapšao me je po ramenu, a ja sam nestrpljivo čekala objašnjenje od šefa. Otkad je Džejk došao u Beograd, samo ga nevolje prate.
Derek: Nema nikakve povezanosti sa njegovom praksom. Džejk je upucan ni kriv ni dužan, taj krivac je želeo nekome drugome da naudi i pomešao je Džejka sa leđa.
Anđela: Znači Džejk je u kritičnom stanju ni kriv ni dužan?! Zbog tog ološa?! Ubiću ga! Gde je on? Pronaći ću tog krivca i zadaviću ga!
Derek: Uhapšen je i sudiće mu se. Ništa se ne brini, glavni inspektor će sve to srediti.

U tom trenutku iz operacione sale je izjurila jedna medicinska sestra.
Anđela: Šta se događa? Jel Džejk dobro?!
Medicinska sestra: Pacijent gubi mnogo krvi, treba mu pod hitno transfuzija. Operacija će potrajati jer je i dalje u kritičnom stanju.
Ostavila nas je da se gušimo u suzama. Tj, samo da se ja gušim u suzama. Meni je Džejk najviše značio i ne bih živela bez njega.
Anđela: Umreće...
Vuk: Ne, ne. Neće on umreti, Anđo...
Šćućurila sam se u Vukovom zagrljaju i konačno pustila da mi suze liju neprekidno. Zar je Džejk sve ovo zaslužio? Zar mora kroz sve nevolje da prolazi?!
Vuk: Videćeš da ćemo ga već za par sati posetiti i on će progledati. Znaš i sama da mu se ništa neće desiti.
Anđela: Vuče, ako on umre ni ja više neću živeti...
Stegla sam ga jače i zajecala tiho kraj njegovog vrata. I mislila sam to - ako se Džejk ne izvuče, ja nemam šta da tražim na ovom svetu. Bez njega mi nema nikakvog života...