Ključ moga srca [Druga knjiga]

Nesreća u sreći

✻PAR DANA KASNIJE✻

✦Anđela✦

Samo par dana nakon rođenja malog Luka, spoznali smo kakve su to zapravo obaveze oko tek rođenog deteta. Ustajanje na svaka dva sata noću, dojenje, presvlačenje, ljuljanje, igranje i uspavljivanje. A da, i plakanje..! Bebin plač je nešto najbolnije što sam do sada čula - plače, a ne znaš tačno šta mu je. Ne može da kaže sam. Mia bi u tim situacijama obično redom išla i tražila šta to zapravo on hoće, dok je Noa više paničio. Oboje su od umora padali na nos, doslovno. Jedne noći, nakon što je Noa vratio Luka u krevetac, pospan je samo pao na pod kao sveća. Udarac se čuo čak do Džejkove sobe i oboje nas probudio. Nismo mogli da mu se ne smejemo jer je narednih dana imao bolove u nosu. Novorođenče iscrpi snagu iz čoveka.
Džejk: Bože, kako si samo sladak!
Džejk se svakog dana igrao sa njim i najviše ga nosio u svom naručju po vili. Upoznavao ga je sa vilom i ostalim kolegama iako Luku to ništa ne znači u ovom razdoblju. I sad ga je golicao po stomaku nakon što mu je strpljivo promenio veoma problematičnu pelenu. Luk je počeo da se smeši na golicanje zatvorenih očiju.

Anđela: I najmlađa deca te vole.
Džejk: To je meni u krvi. Obožavao sam da provodim vreme sa Viktorijom i Dejmonom nakon što bi se Sandra porodila. Zato smo sada nerazdvojni.
Anđela: Ja sam takođe nerazdvojna sa Aleksandrom. Obožavala sam je kad je bila mala, ali smo kao sestre znale da se posvađamo oko igračaka. Jednom me je čak i ogrebala, a narednog puta se zbog mene isekla na jednu od igračaka. A evo danas smo nerazdvojne!
Prijao mi je taj period bezbrižnog detinjstva, koliko god da je ostatak bio užasan.
Uspeli smo napokon da Luka odvojimo od Mije i Noe i tako im omogućimo da se malo odmore. Inače od njih ništa neće biti. Noa će nam biti potreban u stanici, kao i Mia ali će ona biti na bolovanju. Menjaće se na poslu naizmenično. Za sada im je preko potreban odmor, neka ovu subotu iskoriste za malo više sna.
Skarlet: Zdravo, ekipo!
Skarlet je sišla sa sprata i nasmejala nam se videvši da je sa nama i Luk. Izgleda da je njegov dolazak čak i Skarlet promenio. Ponekad bi mu zagrejala mleko ili ga nosila u naručju.
Skarlet: Treba li vam neka pomoć oko njega pre nego što krenem u stanicu? Zvao me je šef nešto vanredno.
Džejk: Možeš da poneseš ovu prljavu pelenu u kontejner u izlasku.
Skarlet: Pelenu?
Džejk: Da.
Osećalo se da se unervozila, te sam pogled prebacila na Džejka. Samo mi je namignuo lukavo ljuškajući Luka u rukama. Sa druge strane, Skarlet se premišljala sa koje strane da uhvati pelenu, a da se ne uprlja iako je pelena bila savršeno zatvorena i odložena.
Anđela: Hoće li to, Skarlet?
Skarlet: Da, da..! Samo... nikakav problem.
U cugu je uzela pelenu u ruku i sa gađenjem je izjurila iz vile da bi je što pre bacila.
Anđela: Lukav si, znaš?
Džejk: Otkad ti to podržavaš Skarlet?
Anđela: Ne podržavam je. Samo mi je smešno.
Zakikotala sam se slažući vlažne maramice i Lukove bočice za mleko i vodu. Skarlet je od Kristijanove smrti postala osetljivija i, mogu reći, bolja osoba. Ali i dalje me iritira.
Džejk: Vidiš kako se tvoja tetka Anđela nervira zbog Skarlet..!
Anđela: A vidiš kako tvoj stric Džejk ume da bocka..!
Već smo od prvog trenutka prihvatili svoje uloge u porodici i smatrali da smo rod rođeni Luku iako nismo iste krvi. Ali to nije uvek presudno, zar ne?

Džejk: Samo ti još malo da porasteš, pa ćeš onda reći tvom stricu Džejku da li želiš brata ili sestru, pa ću ja to srediti sa tetka Anđelom...
Anđela: Džejk, pobogu..! Šta to pričaš malom detetu?
Džejk: Pa dobro.. nije kao da me razume sa nekoliko dana starosti. Ali lepo bi mu došlo društvo, zar ne..?
Namignuo mi je šmekerski znajući da ću baš na taj namig da pokleknem. Deca? Pa, nismo baš o tome još pričali niti razmatrali. A baš sada je Džejk načeo tu temu, možda je i pravo vreme da o tome pričamo.
Anđela: Znaš... ponekad mi bude krivo što onog jutra test nije bio pozitivan. Kada vidim kako se ophodiš prema Luku i kako ti se on smeje... znam da bi bio divan otac.
Slatko se nasmejao pogledavši me preko ramena, pa je uzdahnuo i pogledao me pravo u zenice očiju.
Džejk: To si oduvek mislila za mene. Ali glavno pitanje je, da li si promenila mišljenje za sebe? Da li ti misliš da bi bila dobra majka našoj deci?
Našoj deci...
Kako to lepo zvuči. Magično i toplo...
Trudila sam se da ne primeti moj drhtavi uzdah, ali su se moja osećanja dosta promenila nakon svega što smo prošli.
Anđela: Možda...
Slatko se nasmešio prilazeći mi, ali je taj željeni zagrljaj odmah prekinulo Lukovo plakanje. Ljubomorko mali..!
Džejk: Pa ti nama zavidiš još od malih nogu..! Samo čekaj da porasteš, ima da zavodiš sve devojke!
Iz prikrajka sam ih posmatrala kako započinju novu rundu igranja. Stvarno su slatki, imaju posebnu konekciju.
Telefon mi je iznenada u džepu zazvonio, pa sam na ekranu ugledala šefovo ime. Prvo Skarlet, pa sad ja?
Anđela: Da, šefe?
Derek: Anđela, am... imamo jednu delikatnu situaciju.
Anđela: Kažite slobodno.
Već mu je u glasu bilo teško, a sve to je otežao i njegov uzdah pre početka rečenice.
Derek: Imamo ubistvo. Ali ne bilo kakvo.
Anđela: Dobro, o čemu se radi?
Derek: U pitanju je Melodi Parker, Džejkova majka.