Ključ moga srca [Druga knjiga]

Klizanje

✻PAR DANA KASNIJE✻

✦Džejk✦

I Anđela i ja smo shvatili da od sile ne dobijamo ništa, prepustili smo sve Mii i Noi. Ako ga Mia toliko ne podnosi više, mi tu ne možemo ništa. Vreme će uraditi svoje, zar ne kažu tako?
Novembar je bio izuzetno hladniji od prošlog meseca da su nam već trebali deblji kaputi, kape i šalovi. Za Anđelu bi i rukavice trebale, strašno se smrzava.
Anđela: Mrzim što ti tako dobro podnosiš zimu..!
Džejk: Hehehehe...
Iznervirao ju je moj ironičan i zlobni smeh, te sam je samo uhvatio za ruku i uveo u zgradu klizališta. Planirao sam još letos da ovde dolazim sa njom ako je moguće svakog vikenda tokom zime, da je malo priviknem na hladnoću. Kad je već volela izazove, nije mi bio problem da stalno izmišljam nove. Navukli smo klizaljke u tišini, pa smo došli do leda gde nije bilo nikog. Ono što nije znala je da sam zakupio celo klizalište za nas ovo veče.
Anđela: Ti si lud..! Koliko je ovo koštalo?
Džejk: Dovoljno da ti budeš srećna.
Nikada pre nisam video takav osmeh u njenim očima. Bila je... zahvalna. Zar je toliko malo potrebno da devojka bude presrećna?
Za nju bih i ceo svet kupio i poklonio joj.
Džejk: Hajmo na led..!
Povukao sam je za ruku, ali je ona stajala ukočeno na klizaljkama. Tužno me je ispod obrva pogledala.
Anđela: Ne znam da klizam...
Nisam trebao da se nasmejem, ali je gromoglasan smeh iz mog grla odjeknuo klizalištem. Njena tužna izjava je uvek mogla da me nasmeje iako njoj nekad nije do smeha.
Džejk: Ne znaš da plivaš, a ne znaš ni da klizaš. Šta li ću još morati da te naučim..?!
Anđela: Izvinite što nisam zabavna devojka, Džejk Parkeru.
Džejk: Nema problema, Anđela Paunović. Ja sam tu da rešim sve..!
Žustro sam je povukao ka sebi i na vreme uhvatio da ne padne. Mada... moraće barem jednom da padne kako bi naučila za sledeći put.

Držeći je privijenu uz svoje grudi, kretao sam se po ledu ostavljajući iza sebe bele linije od klizaljki.
Anđela: Nije ovo loše, samo... ima da se polomim kad me budeš pustio.
Džejk: Jednom moraš pasti, Ejndžel.
Tim rečeno, popustio sam stisak i pustio je da sama proba klizanje. Ni prvi zalet nije napravila, već je zadnjicom tresnula na tvrdi led. Uz bolan jauk, ja sam se opet nasmejao.
Džejk: Kao dete si pala..!
Dok sam se smejao njoj, nisam ni video šta mi se sprema - njenom klizaljkom me je udarila po cevanici pa sam se od bola presavio na pola. Dočekao sam se na kolena, a potom sam pao preko nje. To izgleda nije očekivala.
Džejk: Đavo si, ako to do sada već nisam rekao.
Anđela: Ipak ti voliš tog đavola...
Noktom me je blago zagolicala po obrazu, a zatim prilepila svoje usne uz moje. Nežno su poljupci odjekivali oko nas dok se vrelina u našim telima hladila ledom ispod nas.
Džejk: Nisam baš mislio da će prvi minuti našeg klizanja završiti na samom ledu.
Oboje smo počeli da se smejemo, te sam legao kraj nje. Imao sam osećaj da ležimo na nekom snegu, možda na našem brdu, kako gledamo u zvezdano nebo. Siguran sam da su i sada zvezde na nebu dok se mi klizamo ovde. Uprkos i Anđelinom i mom padu, pridigli smo se i nastavili onde gde smo stali. Tačnije, nismo ni počeli. Nakon desetak minuta i držanja moje ruke, konačno je mogla opuštenije da kliza. Njen smeh se orio klizalištem, pa sam uspeo da je ubedim da napravi i par okreta. Ubrzo sam i mogao samu da je pustim, i zabavljala se stalno tražeći mene da mi pokaže svoju sreću.
Kad je ona srećna, srećan sam i ja.

Zaustavili smo se kraj ograde i naslonili na nju zadihani.
Anđela: Odakle ti ideja za ovo mesto?
Džejk: Kada ti majka voli džez, svečane proslave, muziku i ples, a uz to imaš i stariju sestru... prilično je uobičajeno da te svuda vode. Pa i na klizanje. Naučio sam da klizam sa devet godina, dok je Sandra već tada klizala jako dobro. Pre dve godine su ovo mesto malo preuredili i obnovili...
Anđela: Čekaj, hoćeš da mi kažeš da si baš na ovom mestu klizao kao dečak?
Polako sam klimnuo glavom i tada su se njene oči ponovo zacaklile. Svaki put sam bio iznenađen što se toliko raduje kada pričam o svom detinjstvu, a vremenom sam shvatio i zašto. Njeno detinjstvo se sastojalo od bolnica, doktora i lekova. Normalno i srećno detinjstvo joj je oduzeto.
Anđela: A izgleda tako novo!
Džejk: Njujork ima dobre majstore, šta da ti kažem..!
Sklupčala se u mom zagrljaju, te sam otisnuo poljubac pravo u njenu kapu. Da nije bilo nje, sada bih mogao da joj mirišem kosu.
Anđela: Mislim da nikad u životu nisam bila srećnija. Ti si razlog tome, Džejk...
Umiljato me je pogledala ispod obrva, pa sam se osmehnuo i sada ostavio poljubac na njenom čelu. Volim je više od svega na svetu.
Džejk: Da, ostavljam takav utisak na devojke.
Anđela: Hej, momče!
Smejući se odgurnula me je, pa sam tresnuo leđima o led uz jauk. Šta sam tražio, to sam i dobio a Anđela mi se smejala. Opkoračila me je, pa je klekla na kolena iznad mene.
Anđela: Ovako ću te svuda oboriti, iz zabave. Gde god budemo išli.
Džejk: Šta ti to imaš u planu, Ejndžel..?
Anđela: Želim da obiđem svet sa tobom. To mi je trenutno najveća želja. Želim sa tobom da provedem sve najlepše trenutke, ljubavi...
Uzdahnuvši, sagla se do mene i strasnije me poljubila da sam morao odmah da joj stegnem struk. Na svim mestima me je izluđivala i činila uzbuđenim da ponekad nisam umeo da se kontrolišem.
Džejk: Postajem zavisan od tebe, Ejndžel...
Anđela: I ja sam zavisna od tebe, Džejk...