Ključ moga srca [Druga knjiga]

Otac

✦Džejk✦

Iako je prošlo toliko godina, i dalje mu prepoznajem lik. Prepoznajem mu oči, sada mnogo više snuždene i ostarele. Sećam ih se samo kada nas je ostavljao, one lepe uspomene su vremenom izbledele.
Nejtan: Zdravo, Džejk... Vau, baš si izrastao u velikog mladića.
Džejk: Prošle su godine, naravno da jesam.
Povukao sam se nevoljno unazad kako bi ušao unutra, a ni najmanje nisam želeo da uđe ponovo u ovu kuću. Napustio ju je, zašto se sada vratio? Nije mnogo ostario zapravo, samo je u licu nabacio više od dvadeset godina. Možda ga je krivica konačno sustigla, mada čisto sumnjam u to.
Nejtan: A ti si...
Anđela: Ja sam Anđela, Džejkova devojka.
Klimnuo je glavom smešeći joj se kao da je pravo nevinašce.
Nejtan: Čuo sam šta se dogodilo Melodi...
Džejk: Kako to? Godinama nas nisi ni video ni čuo.
Nejtan: Sandra me je zvala i rekla mi šta se desilo. Strašno... i to još da njen muž uradi.
Džejk: Da si možda bio u našim životima, ne bi se ovo dogodilo tata. Možda bismo i Sandra i ja izrasli u bolje ljude da si bio tu.
Onaj stari bes sa kojim sam se borio otkad je on otišao se ponovo u meni povećavao. Ne sada Džejk, ne sada...
Nejtan: I sam znaš kakvo je vreme bilo, sine. Nisam imao izbora. A sada...
Džejk: Sada misliš da se vratiš i da budeš tu za nas? Neće moći. Melodi je bila tu za nas uvek, ne možeš zauzeti njeno mesto. Ne ide to tako! Postao si stranac!
Povisio sam glas osećajući kako Anđela pogledom pokušava da me umiri. Ne mogu se smiriti, godine besa su se nagomilale i sada pucam..!
Nejtan: Dobro, onda... vidim da sam nepoželjan sada. Ako ikada poželiš da razgovaraš... slobodno me možeš pozvati.
Ostavio je svoj broj telefona na malom papiriću, a zatim je na izlasku zastao i pogledao me.
Nejtan: Nadam se da ćemo se videti uskoro, Džejk. Zdravo, sine.
Džejk: Da, Nejtane.

Niti sam mu potvrdio to viđanje niti sam želeo da odugovlačim razgovor sa njim u ovo doba noći. Dosta mi je bilo haosa u životu u poslednje vreme, samo mi je još i Nejtan trebao. Izašao je iz kuće bez dodatnih reči.
Stegao sam vilicu i dohvatio vazu koja mi se našla prva pri ruci, a potom je razbio o pod.
Anđela: Džejk!
Vrisnula je usled praska vaze, te sam se okrenuo ka njoj. Nisam imao nameru da je uplašim, čak sam i zaboravio da je ona tu.
Džejk: Ja.. izvini, Ejndžel...
Anđela: Ne, u redu je. Sasvim je u redu da budeš ljut, imaš razloga.
Džejk: Zašto bih bio ljut? Barem se ovog puta pozdravio, a ne kao kada je u prošlosti otišao u sred noći kako se sa nama ne bi zagrlio ili oprostio...
Zaćutao sam i uspeo da se zaustavim na vreme. A toliko toga imam da kažem..!
Anđela: Ljubavi, ako ikako mogu da ti pomognem...
Džejk: Ne, ne. Nema potrebe da išta uradiš, Anđela. Nemam više sedam godina i nisam mali. Ne ležim u krevetu gledajući kroz prozor u mesec kao ranije dok se pitam kada će se tata vratiti kući..! Zar mi je on potreban?! Nije bio tu da me uči košarku, ali sam ipak sada najbolji u tome zar ne? Imao sam prvi dejt bez njega, naučio sam sam da se bijem, da se obrijem, naučio sam sam da vozim auto! Imao sam divne rođendane i poklone bez njega, a on mi nije poslao ni čestitku za sve ove godine! Neka ide dođavola!
Iz dubine duše sam urlao i za kraj udario pesnicom u drveni deo ulaznih vrata. Oslobodio sam se velikog tereta koji sam krio u sebi toliko dugo.
Džejk: Nije mi trebao tada, a ne treba mi ni sada.
Krenuo sam ponovo ka spratu da se vratim u sobu, a Anđela me je uhvatila nežno za lakat. To me je vratilo odmah u realnost. Ona me nikada nije videla ovakvog, ovo je deo mene koji sam krio od nje.
Svako ima svoje tajne, pa tako i ja.

Anđela: Džejk, ljubavi...
Džejk: Znaš šta, Ejndžel? Imam divan posao, divnu školu i prijatelje. Imam tebe, najlepšu i najbolju devojku na svetu. Oženiću te i našoj deci ću biti bolji otac nego što će on ikada biti!
Anđela: Hoćeš, Džejk... Znam da hoćeš.
Obuhvatila me je za obraze i palčevima me pomazila po njima. Suze su joj se skupljale u očima, pa se tako i meni vid zamaglio. Poklekao sam...
Džejk: Zar sam ovo zaslužio, Ejndžel..?
Pao sam na kolena i zagrlio Anđelin struk. Sve je u meni gorelo, kao da sam stavljen na lomaču. Vrištao bih od bola, muke i tuge. Besa čak više i nije bilo.
Anđela: Ti nisi ništa od ovoga zaslužio, ljubavi. Ti zaslužuješ sve najbolje na ovom svetu, Džejk. I dobićeš sve to, zajedno ćemo i ovo prebroditi. Obećala sam ti to, održaću to obećanje. To ne mogu nikako pogaziti. Ti si bio tu za mene, a sada sam ja tu za tebe.