Ključ moga srca [Druga knjiga]

Koji je naš problem?

Džejk je vrlo brzo otvorio istragu i pozabavio se papirologijom, a ja sam se vratila u našu kancelariju. Početak je bio jasan i prilično jednostavan - osnovne informacije o Kristijanu se sakupljaju na gomilu, a dalje tražimo njegove odnose i aktivnosti neposredno pred smrt.
Džejk: Sad će šef doći, video sam ga da razgovara sa Skarlet.
Kao jedinoj osobi koja imala neki prisniji odnos sa Kristijanom, šef je preuzeo na sebe da joj saopšti tragičnu vest. Sve dok je nisam videla u hodniku, nisam znala da je i ona jedna od izabranih studenata, što znači da će živeti sa nama u istoj vili. Srećom, na drugom kraju sprata, ali će me i dalje živcirati.
Anđela: Samo mi je i ona falila, i u životu i na poslu..!
Džejk: Što? Biće zabavno živeti zajedno sa njom.
Iskezio se kao bezobrazni mali dečak, te sam ispod svog stola skupila pesnice besno. Ni pola dana nije prošlo, a on ne prestaje da me podbada! Zaista će se vratiti kući sa ljubičastom masnicom na licu!
Derek: Dobro, vest je rečena.
Šef je ušao kod nas i stao ispred bele marker table na sredini kancelarije gledajući u Kristijanovu sliku. Uzdahnuo je par puta, kao da upravo malopre nije saopštio nečiju smrt. Verovatno mu je to svakodnevna pojava...
Derek: Hajde, pričajte mi.
I Džejk i ja smo ustali sa svojih fotelja i prišli šefu sa obe strane.
Anđela: Kristijan Heirlems, star dvadeset godina, završio dve godine kriminološkog koledža u Njujorku, a zatim se prebacio u mornaricu. Prema kapetanovim rečima, bio je uzoran marinac, bez ikakve greške, nereda ili incidenta. Rezultati sa patologije još uvek nisu stigli, ali se za uzrok smrti pretpostavlja davljenje.
Džejk: Takođe, kolege ispituju ostale marince i kapetana dok čekamo nalaze obdukcije. Obzirom da je brod bio na otvorenom moru već punih mesec dana, osumnjičeni je sigurno neko od posade.
Derek: U redu, dobre informacije imamo. Skarlet neće smeti da radi na ovom slučaju jer može biti pristrasna. Ostajete mi vas dvoje i Mia, a ostali će obaviti ispitivanja. Ne smete ni vi imati direktan kontakt sa osumnjičenima. Idite do patologije kod Rubena, možda mu možete pomoći oko obdukcije. A ja ću lično kapetana ispitati.

Nije bilo mnogo priče kod šefa, poslovi i zadaci su se znali. Pokupila sam par praznih formulara i svoj notes sa hemijskom, pa sam sa Džejkom krenula ka liftu.
Džejk: Kristijan nije zaslužio takvu smrt.
Anđela: Nije zaslužio... kakav god on bio.
Svidelo mi se što na poslu nismo mogli da pričamo o našim nesuglasicama i prepirkama, već smo mogli samo da upoređujemo mišljenja o slučaju.
Džejk: Kakav li je taj Ruben? Video sam ga na tren na doku, ali nismo razgovarali.
Anđela: Mislim da je prijatan čovek, podseća me na nežnog dekicu. Prošao je pored mene i osmehnuo se. Izgleda da sam mu se ja više svidela.
Namerno sam se kiselo nasmešila, te sam ušla u lift. Džejk je odmahnuo glavom smeškajući se, verovatno ni ne očekuje da ću i ja da bockam njega. Pritisnula sam dugme za suteren gde se patologija nalazila, te su se siva vrata lifta zatvorila i polako smo počeli da se spuštamo. Od silne želje za Džejkom, moj um je počeo sve zločeste scene da pušta ispred očiju. Samo smo mi u liftu, ništa ne bi falilo samo što smo raskinuli. Nemam prava da mislim o tome više.
Snažan i oštar zvuk udarca se prolomio iznad naših glava, te se lift zatresao. Na par trenutaka su se i neonke zatreperile, a lift je potpuno stao.
Anđela: Ma super..!
Frknula sam i izudarala par dugmića, kao da će to da pokrene ovaj mrtav lift!
Džejk: Neko je nestrpljiv... baš kao sa ključ karticom u hotelu...
Stisnula sam zube i krišom prevrnula oči. Sad si našao da se sećaš našeg prvog susreta i razgovora! Kao da imamo vremena za to sada! Okrenula sam se i iza njegovog nasmejanog lica videla rukom napisan tekst - "Lift je sklon zaustavljanju".
Anđela: Baš lepo..!
Džejk je samo slegnuo ramenima i skliznuo niz zid lifta, sedajući na pod. Kao na vraga, ni dugme za alarm nije radilo, niko nije mogao da nam dođe u pomoć. Baš nam je lepo prvi dan počeo, ne može bolje!
Anđela: Mogu li da sednem... pored tebe?
Odozdo me je pogledao vrlo upitno, te je podigao obrve.
Džejk: Zašto ne bi mogla?
Anđela: Možda će ti smetati.. ne znam.
Džejk: Neće.

Skliznula sam i ja niz zid lifta i uspela sam nenamerno da dotaknem njegov desni bok. Sedeli smo tako blizu, kao kada smo bili zajedno.
Džejk: Nemaš fobiju od liftova?
Anđela: Nemam. Imaš li ti?
Džejk: Imaću ako budemo satima zaglavljeni ovde bez kiseonika.
Tiho sam se nasmejala i odložila papire dalje od sebe. Nisam mogla da budem distancirana od Džejka nikako, ni u ludilu. Samo da sam takva bila i dok smo bili zajedno... sve bi bilo drugačije.
Džejk: Možda je ovo neki znak. Možda se lift namerno pokvario kako bismo mi razgovarali. Od rastanka nismo, a trebalo bi.
Anđela: Zašto bi pričali? Ja sam kriva, ti nisi. Sada možeš da budeš srećan sa Aleksis, kao što je ona i rekla.
Džejk: Ja sam rekao da ne kršim obećanja. Nisam otišao kod Aleksis. Ne bih ti tako zabio nož u leđa iako si me povredila.
Anđela: Znam da jesam... jebeno znam..
Džejk: Izbegavala si me, kao da nikad nisam ni postojao, kao da me mrziš...
Presekla sam ga tužnim pogledom. Ja ga ne mrzim, ali želim da razume da nisam mogla da dozvolim da ga zadesi nesreća.
Anđela: Imaš pravo da me mrziš, tu se ne mogu buniti. Ali sam te spasila mojih nevolja i strahova. Ne zaslužuješ takav život.
Skrenula sam pogled, ali sam čula njegov mali i razočarani podsmeh.
Džejk: Promenila si se za nedelju dana od raskida. Postala si mračnija.
Anđela: Ja sam uvek bila mračna, samo ti tu stranu nisam nikada pokazala. Ne zaslužuješ da te plašim njome...
Džejk: Ja zaslužujem svu sreću nakon raskida, a ti zaslužuješ sve najgore, hm? Šta je sa tvojom srećom?
Podsmehnula sam se i spustila pogled. Čak su mi se i suze skupile u očima, ipak neko pita za moju sreću...
Anđela: I da me iste sekunde uhvate i muče do smrti, zaslužila sam...
Krišom sam obrisala suze koje su krenule niz obraze, a Džejkovog odgovora nije bilo. Verovatno nije ni razumeo zašto sam ovakva prema sebi. Zapravo, nisam ni ja sama znala. Verovatno sam se celog života tako ponašala prema sebi, uništavala sebe psihički i vređala samu sebe...
Lift se zaljuljao žešće, te sam vrisnula i nakrenula se ka Džejku. Spretno me je uhvatio za nadlaktice, a moja glava se našla na njegovim prsima.
Džejk: Dobro je, Ejndžel... ne plaši se...
Lagano sam podigla glavu i susrela sa njegovim pogledom. Ejndžel... koliko mi je samo nedostajao taj nadimak! Borili smo se pogledima, goreli su, a opet kočnice u glavi su nas sprečavale u svemu. Najviše u pomirenju...