Ključ moga srca [Druga knjiga]

Ranjavanje

✦Anđela✦

Ponovo sam bila u klubu kod Vuka da provedem verovatno poslednji dan sa njim. Nakon Džejkove potpisane izjave i zatvaranja slučaja, bićemo u mogućnosti da se vratimo u Njujork. Moje srce nije moglo da treperi jače..! Radovala sam se povratku na posao, povratku u vilu, a nedostajali su mi i Mia i Noa. I naravno, mali Luk. On mi je na poseban način nedostajao - njegove rukice, miris i okice, pa još kad se nasmeši..! Već sada počinjem da cupkam od nestrpljenja da ga uzmem u naručje.
Vuk: Znači, opet za Ameriku?
Anđela: Nemoj mi reći da si očekivao da ćemo ostati ovde?
Ironično sam odgovorila pitanjem jer je Vuk vrlo dobro znao kakav je moj stav po pitanju života u Srbiji. Kada mi se pružila šansa u Njujorku, ni u ludilu ne bih ostala da živim u Srbiji. Jeste mi ovde cela porodica, ali i u Njujorku sam stekla novu porodicu. Tačnije, proširila sam je. I tamo je moj život sa Džejkom.
Vuk: Nedostaješ nam, vala.
Anđela: Dolazićemo sigurno, ne brini se. Svakako imamo zajednički stan ovde, imaćemo godišnje odmore u Srbiji.
Sa smeškom sam dodala, pa sam ispila sok od pomorandže do kraja. Kroz staklo smo zajedno gledali nove članove teniskog kluba - decu od deset godina kako se muče da bez prestanka drže pravilno reket. A njihovi roditelji su sa lakoćom sedeli napolju i ispijali kafe. Nikada mi to nije bilo jasno, zašti terati decu na sportove ako ona to ne žele? Pa na licu im se vidi da im teško ide!

Vuk: Doneću ti još soka.
Anđela: Hajde, konobarice!
Gromoglasno se nasmejao jer je njihova konobarica na odmoru, a on je sve goste usluživao. Da nije tako brzoplet i ponekad dosta zaboravan, mogao je i stvarno da bude konobar. Bar bi u Americi dobijao dobar bakšiš.
Ostala sam da gledam kroz staklo ko sve još trenira danas, a opet - ni to nije dugo trajalo. Koliko mi je često u Njujorku zvonio telefon, toliko je i ovde.. Izvadila sam ga iz džepa i ugledala Derekovo ime. Bez razmišljanja sam se javila, a u pozadini sam odmah začula sirene. I policijske i ambulantne.
Derek: Paunović. Desila se nezgoda.
Već tu su mi klecnula kolena.
Anđela: Kakva? Šta se događa?
Derek: Po izlasku iz stanice... naišao je jedan čovek... duga je priča. Džejk je upucan, prevoze ga u Klinički Centar na operaciju. U kritičnom je stanju, Anđela...
Ništa više nisam ni slušala, telefon mi je ispao na pod. Ostala sam zaleđena u mestu i borila sam se svom snagom za tračak vazduha.
Vuk: Anđo!
Trgao me je za rame, a kada se ni na to nisam odazvala drmnuo me je za oba svom svojom silom.
Vuk: Anđela, okreni se i pogledaj me! Šta je bilo?!
Suza iz oka mi je kanula i skliznula niz obraz.
Ponovo bol.
Ponovo tuga.
Ponovo briga.
Ponovo nevolja.

Sručila sam se na kolena i zajecala uprkos tome koliko se Vuk trudio da me zadrži na nogama.
Anđela: Džejk je upucan.. moraće da se operiše.
Želela sam da ispustim najjači krik na svetu, kao da se nalazim na vrhu neke zgrade i ceo svet čeka da ja vrisnem. A ja sam u zatvorenom prostoru i ne mogu druge da uplašim. Umesto toga sam se gušila u tom kriku, suzama i bolu.
Anđela: Šta ako ne preživi..?!
Vuk: Ne, ne, ne. Preživeće on, Anđo. Odakle ti takve negativne misli? Operisaće ga i biće on dobro...
Prislonio me je uz sebe i pomazio po kosi. Nikad nisam volela utehe, a ova Vukova me je smirivala polako. Zar je Džejk preživeo čitavu opasnu FBI praksu da bi ga sada jedan metak dokrajčio?