Ključ moga srca [Druga knjiga]

Ne idi od mene

✦Anđela✦

Trebalo bi mi dati medalju za osobu sa najneverovatnijom srećom na svetu. Ili srećom u nesreći. Bila je gužva u saobraćaju kada je Vuk dolazio do stana, a sada nigde nije bilo vozila. Beograd se ispraznio, kao da je znao da moram što pre stići na aerodrom. Srce mi je u grudima lupalo sve snažnije i snažnije kako se Vuk prestrojavao u trake ne bi li nekim bržim putem došao do aerodroma.
Anđela: Uvek voziš brzo, a sad kilaviš..!
Vuk: Tebi sto četrdeset na sat nije brzo?!
Podsmehnula sam se jer on ume i brže od ovoga, ali zbog mene neće. Nije mi dao da ja vozim do aerodroma zbog prošlog puta kada je zamalo ostao i bez auta i svog života, kako on kaže. Zato sam sad morala da trpim mesto suvozača.
Na moju žalost, aerodrom je bio krcat. Toliko je ljudi bilo kao na nekom koncertu, Džejka nije bilo šanse da pronađem tako lako. Uletela sam kroz vrata ne obraćajući pažnju na obezbeđenje koje je vikalo i trčalo za mnom misleći za mene da sam neki kriminalac.
Anđela: Samo malo mesta!
Gurala sam se među gužvu i ponekoga čak i grublje odgurnula u stranu. Pobogu Džejk, gde si?! Avion još uvek nije poleteo, ali ako se on već ukrcao teško ću ga odatle izvući!
Anđela: Džejk..!

Jurcanje i potraga za njim me je vratilo dve godine unazad, kada smo on i ja mahnito tražili Miu po Njujorku. Tada je bilo pitanje života i smrti... mada i sada je. Bez Džejka mi samo smrt ostaje.
Anđela: Džejk!!!
Gubila sam nadu da ću ga naći u čekaonicama, pa sam iz sve snage ispustila krik. Svi ljudi su se okrenuli ka meni, a mnoštvo njih se sklonilo u stranu od straha. Kao more kada se povuče kada je oseka, tako su se i ljudi razgrnuli i pružili mi čist put ispred sebe. Kao svetlo na kraju tunela, Džejk je sa torbom bio ispred - stajući u redu za pregled prtljaga. Sa strahom u očima se okrenuo i pogledao me kako plačem i uzdišem od vikanja i trčanja po aerodromu.
Anđela: Džejk...
Džejk: Anđela?!
Zatrčala sam se ka njemu i snažno ga zagrlila oko vrata. Ubrzano disanje mi se postepeno smirivalo, a značilo mi je što su me i Džejkove ruke obgrlile oko struka.
Džejk: Anđela, šta...
Anđela: Ne idi od mene.
Pustila sam još veće suze niz obraze ne puštajući njega iz zagrljaja. Miris njegovog vrata mi se uvukao u nos i plašila sam se da ga sada pustim. Ako ga pustim i na milisekundu, bojim se da ću ga izgubiti.
Xx: Vi ste na redu, gospodine..!
Odmakla sam se i pogledala Džejka pravo u oči, ne mareći za to što svi službenici i čitav avion čekaju na njega. Čvrsto sam ga držala za ruke.
Anđela: Žao mi je što sam lagala. Žao mi je što ti nisam odmah rekla čitavu istinu, kako se osećam i šta mislim o tvom odlasku. Nisam želela da pomisliš da sam sebična, ali... ne želim da odeš. Ne želim da prihvatiš ponudu za marince. Ne želim da odeš na Floridu. Želim da nas stavimo na prvo mesto, našu vezu. A ne posao. Mi smo bitni. Zato... ne idi od mene, Džejk.

Slušao je pažljivo svaku moju reč, te se naposletku osmehnuo i time mi olakšao bol koji mi je pritiskao grudi.
Džejk: Zar je to bilo teško, Ejndžel?
Pokupio je žustro svoju torbu sa pokretne trake i povukao me u strasni poljubac. Neki ljudi su oko nas tapšali i vikali, verovatno slušajući sve što sam rekla Džejku. Nisam bila sebična, želela sam konačno nešto istinski za sebe kako bih bila srećna. To nije sebičluk. Želim da provedem svaki trenutak sa njim, u dobru i u zlu kako kažu.
Anđela: Izvini, Džejk...
Džejk: Ššš..
Vuk: Našli ste se! Hvala Bogu više!
I Vuk nas je konačno sustigao i zatekao nas kako se grlimo i ljubimo. Izgleda da je i on trčao za mnom, a naposletku me je izgubio.
Vuk: Dakle? Gde idemo sad?
Upitao je držeći ruke na bokovima, te sam pogledala u Džejka. Čekala sam njegov odgovor, a on se osmehnuo toplo.
Džejk: Idemo našoj kući.