Ključ moga srca [Druga knjiga]

Minut nepažnje

✻NEDELJU DANA KASNIJE✻

Već smo se i Džejk i ja navikli da slušamo Miine zvuke povraćanja od ranog jutra, iako je već peti mesec njene trudnoće u toku. Stomak joj se za nekoliko dana odjednom povećao, ili smo mi svi bili toliko zaluđeni da nismo ni primetili.
Džejk: Počeću ja da povraćam.
Tiho sam se nasmejala i popravila svoju jaknu ispred ogledala u Džejkovoj sobi. Ni ne sećam se kada sam poslednji put spavala u svojoj sobi, jer je on zahtevao da budem stalno uz njega. Nije kao da sam se bunila, i on je meni nedostajao da nekad ne želim ni na posao da idem već bih samo bila u njegovom zagrljaju.
Anđela: Neke žene imaju mučnine u toku čitave trudnoće. Možda je i Mia jedna od tih trudnica.
Džejk: Onda ću da nabavim čepiće za uši. Idemo li?
Anđela: Ti idi, a ja ću doći kasnije. Ne želim nju da ostavim potpuno samu sada.
Klimnuo je glavom sa osmehom i poljubio me. Pancir i opasač sa pištoljem su mu stajali kao saliveni na telu. Svaka devojka ima slabu tačku na uniformu policajca, tu nema sumnje. A moja slaba tačka je bila čak i preslaba na Džejka u uniformi. Čak sam par puta i uhvatila sebe kako ljubomorišem da li će ga neka merkati dok je tako u uniformi, pa se onda saberem i shvatim da je ovo naš posao.
Sišla sam niz stepenice i u donjem kupatilu zatekla Miu nad lavaboom kako se umiva kroz odškrinuta vrata. Sva se preznojila.
Anđela: Izdržavaš li?
Mia: Danas mi je jedan od gorih dana...
Prodahtala je umorno i zatvorila slavinu na lavabou. Izmasirala sam joj leđa blago, a ona se slabašno osmehnula. Zaista joj teško pada ova sredina trudnoće.
Anđela: Baš nas muči taj maleni nestaško..!
Mia: Imaće karakter na Nou, jasno je.
Saznala je pre par dana da nosi dečaka, ali je oklevala da li da kaže Noinom ocu. Sumnjala sam da ga se plaši, a zapravo joj je samo bilo preteško da razgovara sa njim. Noa je ličio jako na svog oca i to je Miu bolelo.

Anđela: Želiš li da ostanem danas sa tobom? Derek će razumeti, sigurna sam.
Mia: Ne, ne. Idi ti.. ja ću danas prespavati u sobi. Mnogo me je povraćanje izmučilo, ni za šta nisam.
Poljubila sam je u obraz, te smo se razišle na ulazu u vilu. Niko nije ostao ovde sem Mije, pa sam morala sama da se snađem za prevoz. Stanica je odavde bila malo dalje, pa sam odustala od toga i upotrebila sopstvene noge.
Anđela: Bar nije hladno.
Mogla sam satima šetati njujorškim ulicama, zagledajući zgrade, izloge i ljude. Sve je bilo zanimljivo jednoj Srpkinji i lako bih izgubila pojam o vremenu dok pešačim. Za dve nedelje imam zakazano polaganje za vožnju, pa ću i ja moći da vozim službeni džip. Bila sam uzbuđena zbog toga, za razliku od stare Anđele koja bi bila prepadnuta zbog vožnje. Džejk je uspeo da tu moju nesnosnu nervozu smanji na minimum, ako ne i potpuno je eliminiše. Bila sam srećna što ću moći i ja da vozim Džejka, a ne samo on mene. Za razliku od njega, kad god bih išla peške pamtila bih sporedne uličice i prečice kojima bih mogla da prekratim puteve gde god da idem. Nekada bih ulice Njujorka poznavala bolje nego Džejk koji je ovde odrastao.
Po danu ništa nije delovalo strašno, dok je noću bilo kao za Noć veštica. Uprkos ulicama punim ljudi, hodati po mraku je potpuno drugi osećaj. Jezivo je, zlo vreba na svakom koraku. Imala sam sreće što je sunce pržilo, pa nisam bila u nevolji.
Otkucala sam Džejkov broj i okrenula ga.
Anđela: Stižem uskoro, idem peške.
Džejk: Zašto nisi uzela prevoz? Pa i taksi.
Anđela: Uživam u suncu, ljubavi. Nemoj i tebe da teram na pešačenje.
Džejk: Dobro, dobro. Volim te, Ejndžel.
Anđela: I ja tebe volim, Džejk.
Prekinula sam vezu i uzdahnula kada sam vratila telefon nazad u ranac. Pošla sam prečicom kako bih izbegla najgoru gužvu i tako zakasnila golemo na već malo kašnjenje zbog Mije. Skakutala sam lagano uz i niz stepenice, probijala se među gomilu zgrada i blokova. Poznavala sam kraj kao svoj džep.

Ali... kad tad se u čoveku probudi neki čudan osećaj. Nešto loše se prevrne u stomaku i imate predosećaj da će se nešto dogoditi. Prosto, znate da vas nešto čeka. I to nešto nije bilo pozitivno. Nimalo.
Uvukla sam se u još jednu usku ulicu, poslednju među mojim upamćenim prečicama. Pred sam poslednji korak kojim bih izašla iz nje, mokra i odurna krpa mi se našla preko usana. Znala sam da je u pitanju muška ruka koja me je držala, a uprkos mom opasaču sa oružjem nisam mogla ništa da uradim. Njegova snaga je bila troduplo jača od moje. Muškarac me je povukao nazad u uličicu, a moj um se polako gasio. Alkohol me je uspavljivao...