Ključ moga srca [Druga knjiga]

Bunker

Ne pamtim kada sam se ovako ošamutila od čistog alkohola. Dosta sam ga koristila u higijeni ranije, ali ne u ovolikoj količini. Vid mi se zamaglio, pa čak i duplirao, a usne su mi ispucale od suvoće. Mogla sam čuti svoje disanje kako odjekuje u tamnoj prostoriji. Nije bio mrkli mrak, tračak svetlosti je dolazio odnekud iza mene, ali moje oči trenutno ne vide to mesto.
Nisam se ni iznenadila što sam bila vezana na drvenoj stolici na sredini te prostorije. Osmotrila sam malo bolje gde se to nalazim. Zidovi su bili baš visoki, ali glatki. Čak je bilo i dosta cevi, da je ličilo na unutrašnjost neke naftne industrije. Možda to i jeste bila industrija ranije, a sada se koristi kao nadzemni bunker. Iza mene sa leve strane se visoko nalazio mali prozor kroz koji je dopirala svetlost. Još uvek je dan, nisam bila dugo u nesvesti. U ćoškovima je imalo dosta zemlje, dok je svuda ostalo bilo čisto. Previše čisto. Na trulom stolu pored ulaza nalazio se moj ranac. Otvoren je bio i još uvek su se videle moje stvari unutar njega. Nije ih se otarasio.
Anđela: Ima li koga?
Glas mi je zadrhtao blago, a eho je čak tri puta odjeknuo oko mene. Niti znam ko me je ovde doveo, niti šta će mi se desiti. Sam grad Njujork ima oko osam i po miliona ljudi, kako mogu znati ko se od tolikog broja namerio na mene?!
Xx: Probudila si se. Konačno..!
Ponovo je eho odjeknuo kada su se metalna dvokrilna vrata ispred mene otvorila. Na trenutak sam kroz taj otvor videla vrlo visoku travu, nije ovaj objekat nigde blizu grada i stanovnika. Ko zna na kojoj livadi se nalazim..!
Anđela: Ko si ti? Pojavi se.
Od mraka nisam ni jasno videla lice čoveka, ali je figura bila krupna. Zakoračio je ka meni i kada se jasnije video, srce mi je sišlo u pete.

Anđela: Linkoln Nubriks.
Linkoln: Sećaš me se, zadivljen sam. Mada, nije to ni tako veliko iznenađenje za mene. Ipak si se osilila, čim si započela svoju praksu, raspitivala si se za mene.
Anđela: Zbog toga smo ovde?
Dovukao je još jednu stolicu odnekud, pa je uz uzdah seo ispred mene i osmehnuo se. Laknulo mi je mnogo kada sam videla da me je on oteo. Nijedna osoba na svetu to ne bi ni u ludilu rekla, ali ja sam znala da Nubriks ne može meni nauditi. Oteo me je da bi sebi povećao ego.
Anđela: Časni inspektor, tolika karijera... a postade ti kidnaper. Veoma čudan put, velika promena.
Linkoln: Nije ovo moja odluka, Paunovićka. Ti si sve zakuvala.
Anđela: Kako to?
Podsmehnula sam se iako sam znala da sam ja sve okrenula naglavačke u njegovom životu.
Anđela: Ispraviću se, znam sve. Ja sam malo razvezala jezik, a ostatak tvoje stanice te je malo bolje proverio. Ispravili su greške koje su počinili kada su te zaposlili. Zar ne?
Linkoln: Tako je, pametna si. Za samo jedan dan su me otpustili, po drugi put sam izgubio posao i sve što imam. Zbog tebe.
Bila sam zadovoljna što sam uspela da ga ometem u svemu. Što on da živi najnormalnije dok profesor Endru leži mrtav u crnoj zemlji? Ono što mi se nije sviđalo je moja trenutna situacija. Kako da pobegnem odavde? Ne znam ni gde sam, i kad bih pobegla ne bih znala gde da idem.
Anđela: I pokušavaš da mi se osvetiš. Time što si me oteo?
Linkoln: Da budem iskren, ni sam ne znam zašto sam te oteo. Nisam imao spreman plan.
Anđela: Znaš da će primetiti da me nema, dići će se uzbuna... za vrlo kratko vreme će znati da su tvoji prsti umešani u moj nestanak. Nisi tako glup, zar ne?
Opasno sam volela da se igram rečima, čak i onda kada nije trebalo. Baš sada nisam trebala, Nubriksove oči su se zacaklile od besa. A Džejk će svakako povezati sve za manje od pet minuta.
Linkoln: Možda želim da se zabrinu za tebe. Niko ne zna gde si, mogu proći dani da te ne nađu.

Igrao je na kartu zastrašivanja, a zapravo nije tako izgledao. Više je bio čovek za psihičko i fizičko mučenje koji je odmah povlačio svoje poteze. Ne bi odugovlačio. Kladim se da je tako bilo i sa profesorom Endruom.
Anđela: Kad već znaš da nemam gde da pobegnem, zašto me ne odvežeš?
Gromoglasno se nasmejao da se eho sada čak i zbunio u kom smeru da odjekuje. Preglasno je bilo.
Linkoln: Možda ne znam šta ću sa tobom sada kada sam te oteo, ali nisam glup Paunovićka. Probaćeš da se izvučeš, u to ne sumnjam.
Ućutala sam se i krišom digla obrve na kratko. U pravu je, i da nemam blage veze gde sam sve bih učinila da se izvučem iz klopke. Šetkao se smireno ispred mene, pa sam ga malo bolje proučila. Umesto na boku, držao je pištolj iza leđa u farmerkama. Zato ga nisam ni primetila odmah. Osim tog vatrenog oružja koje mi može oduzeti život u dve sekunde, nije bilo ničega više. Možda bi bilo bolje da je imao i nož, možda bi lakše ova otmica tekla... i ja lupam gluposti neke!
Anđela: I? Šta sad?
Linkoln: Strpi se.
Zlobno je digao kut usne u smešak, te je ponovo izašao napolje. Sa takvim umom, moram na sve biti spremna. Ponovo sam pogledala u svoj ranac na stolu. Nadala sam se samo da je telefon i dalje uključen, da mogu da me nađu...