Ključ moga srca [Druga knjiga]

Prinudan odlazak

✦Anđela✦

Ništa iz svoje kancelarije, sa stola i iz fioka nisam pokupila već sam samo izjurila iz šefove kancelarije. Ustvari, Derekove. Nema potrebe da ga više nazivam šefom kada sam suspendovana i deportovana. Hej, deportovana! Znala sam još pri prvom dolasku u Njujork da postoje ovakvi zakoni, a takođe znam da je Derek prinuđen da ih prati, ali za ovakvu situaciju ću doveka biti besna.
Deportuju osobu koja je sklonila ogromnog kriminalca sa ulica, a ne deportuju one ljude koji to zaista zaslužuju.
Nepravda.
Samo to mogu da kažem sada.
Džejk je pojurio za mnom i seo je u neki auto od drugih patrola, pa je pojurio za mnom na put. Želela sam bez sve buke i haosa da pokupim svoje stvari iz vile i samo nestanem iz svega ovoga. Međutim, Džejk me je u stopu pratio svirajući mi da stanem sa strane. Suze su mi lile niz lice dok sam povremeno bacala pogled u retrovizor. Nije odustajao, sustizao me je sve više.
Anđela: Ne prati me, molim te..!
Udarala sam bespomoćno u volan znajući da nikoga više ne smem dovesti u opasnost od suspenzije. Svi su radili na Melodinom ubistvu i mogu biti kompromitovani, a ako kažem Džejku... to se neće završiti dobro. Ustvari, ni ne smem da mu kažem. Derek je rekao da ništa ne smem da kažem. Moram da ćutim i prihvatim svoju sudbinu.

Naglo sam zakočila i nakrivo se parkirala ispred vile i utrčala sam u nju, odmah ciljajući ka spratu i svojoj sobi. Pomahnitalo sam bacala svoju garderobu u kofer, a potom i lične stvari u tašnu. Ne želim da dođe imigraciona komisija i da me policija na silu odvede na aerodrom. Takve scene ne želim da pamtim.
Džejk: Pobogu, jurim za tobom na putu kao ludak! Zašto ne staneš?! I zašto... se pakuješ?
Anđela: Zato što se pakujem, eto zašto!
I na njega sam besnela iako nije zaslužio. On je najmanje kriv za sve.
Džejk: Šta se događa? Izletela si iz stanice kao furija, a sad pakuješ svoje stvari.
Anđela: Da, pakujem se. Odlazim za Srbiju vanredno.
Džejk: Zašto?
Zaustila sam da mu kažem pravi razlog, ali sam se ujela za jezik. Ni reč ne smem da izustim, pogotovo ne njemu. Napraviće lom prvo u stanici, a potom i u zatvoru gde je Gejb zatvoren. Možda će se čak i sa Sandrom stvari pogoršati.
Anđela: Nemoj mi postavljati pitanja, molim te..
Džejk: Odlaziš u Srbiju, a ja ne smem da znam šta se događa?! Moraš mi reći!
Anđela: Suspendovana sam! I na sve to deportovana! Jel ti sad jasnije?! Ne znam kad se vraćam ni da li se ikad vraćam!
Šokirano me je gledao dok se moje disanje pogoršavalo. Stezala me je knedla u grlu od bola koji mu činim.
Džejk: Zbog čega je doneta takva odluka? Šta se desilo, šta si pogrešila?
Anđela: Molim te, Džejk... nemoj.
Ne teraj me da i tebe dovedem u isto stanje gde sam ja. Nisi zaslužio...

Zašnirala sam kofer, prebacila tašnu preko ramena i zaputila se ka vratima.
Džejk: Ne ideš ti nigde dok mi ne objasniš!
Stegao me je za ruku, ali sam je žustro otresla. Ako treba da ga povredim kako ne bi dospeo ovde gde sam ja, to ću i uraditi.
Anđela: Ne smem ja ništa da kažem!
Viknula sam gledajući ga pravo u oči dok su mi demoni zabadali bodež u srce. Sada kada sam deportovana sve je stavljeno na kocku. Moja karijera, budući posao... a najviše veza sa Džejkom. Ovo će nas uništiti.
Povukla sam kofer za sobom, te po poslednji put pogledala u Džejkove oči.
Anđela: Možda jednog dana saznaš sam...
Ni sama ne znam zašto sam to izgovorila, kao da će to nekako pomoći...
Da li sam želela da Džejk sazna istinu?
Da li sam želela da sazna zašto se ovako ponašam?
Da li sam želela da me spase?
Pojma nemam.
Zatvorila sam vrata sobe ostavljajući ga iznenađenog i sigurno razočaranog unutra, pa sam sišla u prizemlje. Izlazeći iz vile, bacila sam poslednji pogled na nju. Ovde se svašta izdešavalo, i lepog i ružnog. I čarobnog i demonskog.
Ali opet smo se svi držali zajedno.
Sada je ja napuštam, a njih ostavljam.
Ostavljam ih sa nadom da neće nadrljati kao ja.