Ključ moga srca [Druga knjiga]

Oživljena ljubav

✻VEČE✻

✦Mia✦

Baš kao što sam i očekivala - posao na terenu je bio izuzetno naporan. Znala sam to još od prvog dana i zato sam se latila rada u laboratoriji, ali kada se tu nađe i trudnoća... rad postane još teži. Polako sam se kretala ka devetom mesecu, još par dana mi je nedostajalo. A meni su i ovih osam meseci bili jako teški. Sa Noinim povratkom.. postalo je još teže. Ljutila sam se i sa i bez razloga, a želela sam ga silno pored sebe. Znajući da se izvukao iz mrtvih i da će biti tu kada se rodi naš sin ulivalo mi je toplinu oko srca. A opet, nisam mogla tako lako da ga pustim nazad u svoj život. Do vraga, čak sam i na sudar izašla sa drugim misleći da je on mrtav! Kako za to mogu da nađem opravdanja?! Ne mogu!
Dvaput kucanje na vratima me je izvuklo iz besnih misli, te sam nečujno pročistila grlo.
Mia: Da?
Noino čelo i okvir naočara su provirili kroz moja odškrinuta vrata.
Noa: Smem li da uđem..?
Mia: Smeš.
Još uvek sam bila u haljini od danas, nemoćna da se presvučem od svih šokova i stresova. Noa se kao pokisli miš uvukao u moju zatamnjenu sobu. Prvi put sam ga pustila bez ikakvog gneva i vike, pa je pogled prikačio na kutak koji je bio spreman za dolazak bebe. Zahvaljujući poručniku Dereku, nabavio je sve što mi je trebalo nakon porođaja. Kako sam živela u laži da je Noa mrtav, bilo mi je teško da išta od stvari za bebu sama nabavljam. Očekivala sam da ću to sa Noom raditi...

Noa: Lepo izgleda, sve je spremno..
Mia: Da, želela sam da beba bude sa mnom u sobi. Kao da sam znala da tvoja soba neće ostati prazna...
Tiho sam priznala ne želeći da ga gledam u oči. Isprva smo zaista mislili da beba spava u sobi namenjenoj Noi, ali sam ja to odbila. Bilo mi je bolno da ulazim u tu sobu.
Noa: Dobra ideja je da mali bude sa tobom. U prvim mesecima je to najbitnije.
Mia: Vidim da si čitao nešto o bebama. Ili imaš sa strane neku bebu pa znaš sve ovo..?!
Ironično sam upitala samo da bih ga još više podbola, što sam na kraju i uspela. Njegov popreki pogled pun bola je bio dovoljan znak da sam zaista preterala ovog puta. Koliko je meni bilo teško, i njemu je bilo... Živeo je ne znajući da ga ja oplakujem i da nosim njegovo dete u svojoj utrobi.
Noa: Znaš... koliko sam samo puta pitao za tebe... Šta radiš, da li si dobro, kako podnosiš to što me nema... Bio sam zgrožen i gnevan što su ti rekli da sam poginuo. Prihvatio bih svaku drugu opciju osim te. Za trudnoću nisam imao pojma..! Barem bi me to držalo u životu...
Zaćutala sam i progutala veliku knedlu u grlu, pa sam polako sela na ivicu kreveta.
Mia: Kako ti je bilo... dok si bio zatvoren tamo?
Uzdahnuo je teško i duboko, pa je seo na pod ispred mene. Verovatno nije smeo ni da me pita da sedne pored mene na krevet. Skupio je noge i zagledao se u jednu tačku - moj trudnički stomak. To mu je bio centar sveta sada.
Noa: Imao sam redovno hranu i vodu, kao i medicinsku pomoć ako mi zatreba. Ali sam imao i dosta stražara koji su tu bili da me zaštite. Mada, više su pazili na to da ja ne pobegnem, kao što sam jednom i pokušao kroz prozor u kupatilu.
Uspeo je da mi izmami smešak na licu i kada je to uvideo oči su mu se zacaklile. Uspeo je po prvi put da vidi jedan moj iskreni osmeh otkako se vratio i to mu je dalo nadu u naše moguće pomirenje.
Mia: Kada si se pojavio na vratima vile... samo što se nisam onesvestila. Mislila sam da vidim duha. A kada sam shvatila da si zaista živ, naljutila sam se jer sam mislila da nisi ni želeo da mi se javiš i kažeš mi da si dobro i da si ostao živ. Polako sam onda dolazila sebi i shvatila da nisi takav nikad bio. Barem nisi bio prema meni...

Noa: Nikad ne bih bio, moja Mia... ti si moja ljubav, uskoro ćeš biti majka mog deteta. Volim te celim srcem, kako bih mogao da te tako izgubim..?!
Oči su mu iza stakla naočara zasuzile, te je moj stomak obuhvatio obema rukama.
Noa: Oprosti mi, Mia... Ne znam više kako da te gledam svaki dan ako si mi ovako daleko. Želim da te zagrlim, da te pomirišem i da gledam tvoj blistavi osmeh. Želim da budem blizu tebe i našeg sina...
Jecajući mi se približio i naslonio čelo na moj stomak. Tada je i bebac počeo da šutira, osetio je svog tatu blizu sebe. Na mojim obrazima su se slile nove suze, te sam toplim dlanovima dodirnula njegovo lice. I on je plakao tiho. Uspela sam da mu podignem lice i da se najzad osmešim toplo.
Mia: Dođi, ljubavi...
Nijedan momenat dalje nisam želela da čekam, povukla sam mu lice ka svom i spojila nam usne. Željna sam ih bila mesecima, da ih ljubim, milujem i grickam.
Da ponovo budu samo moje.
Da ih svako jutro i svako veče ljubim.
Da je Noa opet moj.
Noa: Toliko si mi nedostajala..!
Kao poludeo je obasuo moje lice poljupcima, sav srećan što sam mu oprostila. Ja sam u dubini duše već prvog dana znala da ću mu oprostiti. Previše ga volim da bi se ljutila ovoliko na njega.
Mia: Stani, ludaku!
Noa: Ne mogu, ne mogu!
Primorao me je da ustanem sa kreveta, pa me je potom čvrsto zagrlio. Njegov miris mi je falio kao nikada do sada!
Noa: Znajući te, mislio sam da mi nećeš nikada oprostiti.
Mia: Nemoj da se predomislim, ako preteraš.
Našalila sam se mazeći ga po snažnim i širokim leđima. Njegova koža mi je nedostajala, želim celu noć da je dodirujem. Neprijatno smo se odvojili jedno od drugog čuvši iza zidova ženske uzdahe. Povremeno bih čula Anđelu kako uzdiše, a Noi je to novina.
Noa: To su...
Mia: Anđela i Džejk, da. Moraćeš da se privikneš malo na ovo, oni su nas prestigli u seksu za tvoju informaciju.
Noa: Samo kad si ti meni oprostila, ništa više nije bitno.
Uspela sam da se izmigoljim iz njegovih ruku kako bih se presvukla u spavaćicu, a kada sam se vratila u sobu on me je nestrpljivo čekao sedeći na krevetu.
Noa: Ako smo se pomirili... mogu li spavati pored tebe noćas?
Mia: Možeš, bleso.
Pomilovala sam ga po obrazu, te smo se šćućurili jedno uz drugo. Mazio mi je stomak i svaki put se zakikotao kada bi osetio da ga naš sin šutira u šaku. Osećaj da mi je postelja ponovo topla, da sam u zagrljaju čoveka koga volim... sve je to bilo mir za mene. Mir sam opet našla nakon toliko dugo vremena.