Ključ moga srca [Druga knjiga]

Pravi razlog

✻NAKON PONOĆI✻

✦Anđela✦

Prošlo je sigurno dvanaest sati otkako sam ovde. Ma kakvi dvanaest sati, odavno je prošla ponoć, sigurno!
Zavezana, umorna i znojava. Žedna i gladna, željna tuša i toaleta. Sve to nije zapravo ni toliko teško, znala sam duboko u sebi da ću se izvući. Naravno, ukoliko Nubriksu ne pukne neki nerv u glavi prerano i ispali mi metak posred čela. Ali nedostatak Džejka toliko dugo mi je stvaralo nemir u duši i glavi. Koja god prepreka da naiđe, Džejk me je učio da ćemo je zajedno prevazići. A sada smo razdvojeni, zabrinuti jedno za drugo... nikada ništa ne ide po planu. Mi pravimo planove, Bog se smeje. Tako kažu, u pravu su...
Nubriks je povremeno ulazio u, kako sam ja to nazvala, bunker ali nije progovarao nešto posebno sa mnom. Bilo je očito da neće popustiti, niti me odvezati sa ove ustajale stolice. Farmerke su promenile boju od mog znoja. Kroz maleni prozor iza mene je sada umesto sunčevih zraka prolazila mesečeva svetlost. Čudno je to kako mesec sam pronađe prozorsko staklo i kako zna gde je njegova svetlost potrebna. Bez njega nisam mogla videti ništa u mrklom mraku bunkera.
Anđela: I ti hoćeš da budeš detektiv, Anđela... Sediš zavezana ceo dan ovde, a ne možeš da se izvučeš..!
Linkoln: Počela si i sama sa sobom da pričaš?
Uz sarkastičan smeh je Nubriks upitao ulazeći u bunker. Izgleda da se moj glas juče jače nego što sam prvobitno mislila.
Anđela: Da nemaš i sa tim problem, Nubrikse?
Već se u mom glasu primećivala iritiranost i nerviranje što se ovoliko dugo ništa ne dešava. Ili me pusti ili me ubij.
Linkoln: Malo smo nervozni. Ili čekaš da ti ja ispričam istinu?
Anđela: Kakvu istinu?
Linkoln: O Endruu.
Ućutala sam i blago razdvojila usne. Ako mi prizna sve, to će biti moj kraj. Sigurno me neće ostaviti u životu kada budem sve saznala.

Anđela: Koja je cena te istine? Moj život?
Koliko god sam želela da zvučim samouvereno, poklekla bih baš onda kada ne želim. A zasigurno ne želim da umrem ovde.
Linkoln: Rekao sam ti, ne znam još šta ću sa tobom. Svakako, kad si me već ostavila bez ičega u životu, sigurno želiš da saznaš šta se zapravo odigralo između Endrua i mene.
Anđela: Moraš priznati, svašta sam pronašla.
Po prvi put je skinuo sa lica zlobni osmeh, te se ponosno nasmejao. Možda je sada proradila njegova još uvek poštena strana poručnika.
Linkoln: Šta te je navelo da odeš u gradsku biblioteku?
Anđela: Bili ste prijatelji od ranije, studirali ste.. ako gradska biblioteka nema informacije o tako važnim ljudima, ko će imati?
Linkoln: Nisam bezveze tebe i Džejka pozvao za istragu. I više ste nego dobri, svaka stanica bi vas poželela.
Blago sam se nasmešila, takav kompliment mi je prijao. Znala sam da je dobronameran i iskren, koliko god on sada bio zloban. Govorio je istinu.
Linkoln: Da, Endru i ja smo zajedno studirali. Bili smo baš bliski drugari, išli zajedno na žurke iako je on bio stidljiviji momak. Ja sam više voleo da partijam. Zatim je to došlo to takmičenje, videla si već i sama. Napravio sam grešku time što sam zamenio naše izveštaje. Uvek je on bio bolji, prokletnik! Želeo sam da ja bar u jednoj stvari budem bolji od njega, da ga pobedim. Ali se otkrilo i diskvalifikovan sam.
Skupila sam obrve zbunjeno i nečujno pročistila grlo. To sve sam već znala i sama, ničeg novog nema. Zar je to ceo razlog Endruovog ubistva? Ljubomora? Zavist? Osveta?
Anđela: Imao si bolju poziciju od njega, bio si poručnik, a on profesor kriminologije. Mnogo veća pozicija je u pitanju! Samo iz osvete si ga ubio? Zašto pobogu?!
Ustao je sa stolice i snažno je šutnuo u stranu. Sada se već razbesneo, uneo mi se u lice i mogla sam osetiti njegov dah na sebi.

Linkoln: Takvo poniženje se meni ne može dogoditi, to je prva stvar. A drugo, ti i Džejk ste zajedno bili bolji detektivi od bilo kojeg regruta kog sam ja obučio. U svemu je Endru bio bolji, čak i u tom prokletom predavanju! Ja sam bio na većoj poziciji, ali opet je on bio bolji. To kod mene ne može tako, neka ti bude jasno, Paunovićka.
Odmakao se od mene i počeo da se šetka nervozno. Odvajao se nije od svog pištolja, koji zasigurno nije njegov službeni jer je taj morao da preda zajedno sa značkom.
Anđela: Kako si ga ubio?
Kratko je izdahnuo i stavio rukeu džepove. Čak je i povio glavu sa nekim sažaljenjem, ali posle onakvih reči ne verujem u to. U njemu nema trunke žalosti.
Linkoln: Jedan metak u čelo je bio dovoljan. Bilo je... vrlo brzo. Brza smrt, nije ni osetio. Pozvao sam ga da se nađemo i porazgovaramo, a on je odmah pristao. U maloj uličici, kada nije bilo nikog...
Zaustavio se i podigao je svoju ruku. Prstima je oblikovao položaj držanja pištolja i iznenada ju je trznuo. Oponašao je pucanj koji je ispalio te noći. Njegov zamišljen pogled mi je zadao nemir u duši i telu. Takav nestabilan je spreman na sve, čak će i nesvesno možda ponovo povući okidač i smestiti metak u moje čelo.
Anđela: Ne poznajem većeg monstruma od tebe, Nubrikse.
Sa prezirom me je pogledao, a zatim bez reči napustio bunker. Znala sam da provodi vreme ispred njega, na svežijem vazduhu nego ovde unutra. Profesor Endru je za tako malu stvar izgubio život. Svoj dragoceni život. Očekivala sam da ću plakati, on mi je značio ipak. Ali nisam ni suzu pustila, verovatno sam već navikla da tuđe smrti ne trebam lično primati k srcu. Iako Endru nije bio bilo ko, nisam smela da se pokolebam sada kada je moj život u neizvesnosti. Dok god ne budem na sigurnom, moje emocije ne smeju preovladati mojim umom.