Ključ moga srca [Druga knjiga]

Greška

✻NAREDNO JUTRO✻

Ni milimetar se do zore nisam pomerila, a nisam ni želela. Spavanje u Džejkovom naručju mi je bilo preko potrebno i cele noći sam se opijala njegovim mirisom. Naposletku sam se probudila i gledala ga u tišini. Deo iznad obrve je počeo da otiče ponovo, te sam mu se nežno približila i poljubila ga u vrh nosa. Iskrala sam se iz kreveta ne budeći ga, pa sam se sastala u prizemlju sa šefom. Nije bilo nikakvih problema da danas izostanem na poslu i ostanem sa Džejkom da ga negujem, čak je i šefu laknulo što će neko brinuti o njemu. Taman kada sam i Miu ispratila sa šefom, vratila sam se brzo u Džejkovu sobu. Taman se budio iz dubokog sna.
Džejk: Koliko je sati..?
Anđela: Opusti se i spavaj. Ni ti ni ja ne idemo na posao, šef je dozvolio.
Džejk: Moram da se istuširam, pa da se previjem...
Ustao je polako sa kreveta sikćući kroz zube, te sam iza leđa lomila nervozno prste. Telo mu je plavlje možda i više nego juče.
Anđela: Treba li ti.. pomoć?
Začuđeno me je pogledao, te skupio usne.
Džejk: Mogu sam.
Odgegao se do svog kupatila, a ja sam se ćutke vratila na njegov krevet. Strpljivo sam ga čekala da završi iako je to trajalo veoma dugo. Verovatno ga je svaki deo tela boleo kako god da se okrene... Osmehnula sam se mazeći dlanom jastuk gde je on spavao. Jesmo li se mi to sinoć pomirili? Onaj poljubac je to naglašavao, ali i dalje ima tu problema. Jedan poljubac ne može sve ispraviti i rešiti.
Napokon je izašao iz kupatila mokre kose, te se tapkanjem peškira osušio po telu. Čak ga je i to blago tapkanje bolelo.

Anđela: Lezi, ja ću ti pomoći.
Premestio se na drugu stranu kreveta gde sam ja spavala, te je uz bolne zvukove i uzdahe uspeo da se opusti i legne na leđa. Neke moje misli su se odmah skupile i nevoljno sam sama sebi priznala da me je Džejk privlačio i ovako pretučen. Opkoračila sam ga i sela mu u krilo, te se tiho stenjanje u njegovom grlu začulo.
Anđela: Polako ću mazati, a ti me zaustavi ako te boli.
Nežno sam uzela deo kreme i prelazila prstima preko modrih delova kože. Nije ga bolelo, a možda je ćutao i trpeo sve.
Džejk: Podseća me ovo na prve batine koje sam dobio zbog tebe.
Anđela: Da.. Aleksisini momci su greškom tebe uhvatili i pružili ti batine namenjene meni.
Džejk: I tada si me ovako negovala.
Anđela: Dok god sam živa paziću te.
Podsmehnuo se skoro nečujno pa mu se stomak zatresao ispod mene. Pažljivo sam mu obavila zavoje oko još uvek otvorenih posekotina, te sam napokon mogla da se posvetim rasečenoj koži iznad leve obrve. Odlepila sam oprezno flaster i videla svežu krv kako izlazi napolje.
Anđela: Trebalo je i ja da pođem sa vama..! Kako se ovo dogodilo?
Džejk: Na trenutak sam samo bacio pogled preko ramena...
Anđela: Šta si kod đavola bacao pogled..?!
Blaže sam ga lupila po golim prsima i oboje smo se nasmejali dok sam mu čistom gazom brisala krv.
Džejk: To je trebao da bude znak šefu da je zadatak uspešan. Ali omaklo mi se malo...
Anđela: Ipak si živ ostao, to je najbitnije.
Skrenula sam pogled i uzela novi flaster iz fioke. Prosiktao je bolno kroz zube dok sam ga lepila na kožu, a zatim sam osetila njegove ruke na svojim butinama.
Džejk: Nedostajalo mi je da ti vidim osmeh na licu. Nisi se odavno nasmejala...
Anđela: I ti si mene usrećio time što si se nasmejao. Samo malim smeškom mi ulepšaš čitav dan...

Njegove ruke nastavile su da šetaju po mojim butinama, a nije kao da mi je to smetalo. Nikada se svakako neću zasititi njegovih dodira, pogleda i ljubavi. Treptanje mi se ubrzalo kao i disanje, a srce je odavno odlepilo i imalo neki svoj ludački ritam.
Džejk: Nismo imali prilike da nastavimo razgovor od juče ujutru.. Saznao sam jedino da se kaješ zbog raskida.
Anđela: Ako ćeš me pitati da li i ovog jutra isto to mislim, odgovoriću ti odmah. Da, kajem se i dalje. Kajaću se dok ne umrem...
Džejk: Ne govori to. Ne volim kada čujem tu reč.
Namrštio se koliko je mogao zbog flastera, te sam se približila njegovom licu mic po mic. Spojila sam nam čela i ovlaš svojim usnama dodirnula njegove. Omekanile su se u samo nekoliko sekundi i izgorele za mojim.
Džejk: Šta smo mi..? Stranci sa prejakim osećanjima ili ljubavnici prepuni ponosa..?
Anđela: Za to sam ja kriva, Džejk. Ceo raskid je bio greška. Ne mogu da vratim vreme unazad. A da mogu, ponašala bih se bolje prema tebi.
Džejk: Znaš i sama da si bila najbolja, osim one večeri kada smo raskidali... i znam da kriješ nešto od mene, saznaću svakako šta je to.
Usne su mi zadrhtale znajući da je verovatno od Mie saznao za košmar. Sreća, nije mu rekla šta je sve tu bilo. Žustro je podigao svoje ruke i oba dlana mi postavio na vrat. Jako, a opet ne grubo ga je stezao i palčevima milovao. Žile na vratu su se prelamale dok je gutao knedle nervoze.
Džejk: Moramo ovo rešiti što pre, Anđela. Ne možemo ni ti ni ja više ovako...
Anđela: Znam... sve znam.
Sanjivo smo se gledali uzdišući međusobno vruće izdahe ovog drugog. Želim da mu kažem sve, da budem sa njim ponovo kao i ranije. Ne želim ovakvu torturu više da preživljavamo oboje..!
Džejk: Samo mi se otvori.. pričaj sa mnom, molim te...
Skupio je obrve tužno i sklopio oči zajedno sa mnom. Doslovno me moli za drugu šansu, a zapravo sam ja ta koja to treba da radi.
Anđela: Daj mi vremena do večeras. Ako ne dođem, neću biti spremna da pričam o tome. Ali ako dođem... budi spreman da ćeš se možda okrenuti protiv mene.
Pekle su me ove reči kao đavo! Đavo u meni se hrani mojim bolom, a anđeo se guši u ovim emocijama.
Džejk: Pokušajmo, Anđela. Ne možemo odjednom tako lako odustati...
Anđela: Znam... obećavam ti da ću se potruditi da sve kažem. Obećavam ti, Džejk...