Ključ moga srca [Druga knjiga]

Razrešenje

✻CIK ZORE✻

✦Anđela✦

Cupkala sam nogama već izmorena od skoro dvadeset i četiri sata zatvorena ovde. Sviće brže nego inače, ili se to samo meni čini. Nubriks nijednom do zore nije ušao natrag u bunker, ali je malo pre svitanja opsovao i uleteo unutra. Nisam znala šta se dogodilo, ali šta god da je, uznemirio se. Nervozno se šetao ispred mene i disanje mu je bilo ubrzano. Neki haos se dogodio i to van Nubriksovog plana.
Anđela: Izjalovili su ti se planovi, Nubrikse?
Već sam bila na ivici poslednjih živaca, pa mi je ruganje lako palo. Ako ću već da umrem, želim bar da kažem sve što mi leži na duši.
Anđela: Sad psuješ sebe jer nisi smislio rezervni plan, zar ne?
Oštro me je prekorio pogledom. Em su mu sve lađe potonule, em još uvek ima mene na svojoj grbači. Ponovo je bez reči izašao napolje, a ja sam glasno uzdahnula i zabacila glavu unazad. Pramenovi kose su mi ispali iz svezane punđe koja još od juče stoji na mojoj glavi. Čak su i konopci oko mojih ruku i nogu popustili blago, ali nedovoljno da bih ja mogla da se iščupam sama.
Anđela: Treba ti čudo, Anđela... ili tvoj heroj Džejk.
Na pomen njegovog imena su se moje usne izvile u osmeh. Doći će on, u to ne sumnjam. Ne smem ga ostaviti ponovo, obećala sam mu to. Samo se nadam da će doći na vreme...
Nubriks je opet uleteo nazad u bunker, te sam se trgla na stolici i nečujno pročistila grlo. Ponovio je istu nervoznu šetnju od pre možda desetak minuta, ali je ovaj put kipteo od besa.
Linkoln: Ovo nije smelo da se desi... sad je sve gotovo... došao je kraj..
Reči su mu bile nepovezane, nije imalo nikakvog smisla. Pratila sam svaki njegov korak i pokret, sve više je gubio razum. Nije mu bilo povratka u normalu.

Anđela: Nubrikse.. šta se događa?
Nema odgovora, a činilo mi se da diše dvesta na sat.
Anđela: Nubrikse?
Linkoln: Ćuti! Ćuti, prokletinjo! Naći će nas!
Iako sam sasvim normalno govorila, verujem da bi mu i najmanji šum smetao. Sklonio se od mog lica i izvadio pištolj iz pojasa. Našli su nas već, to je poremetilo sve.
Linkoln: Samo na trenutak sam uključio telefon.. i našli su signal...
Kroz stisnute usne je kukao i mahao pištoljem u vazduhu. Jednu greškicu je načinio i to će ga koštati glave... Usne su mi već nekontrolisano pravile osmeh na licu, a onaj pravi i iskreni se stvorio kada sam začula policijske sirene. Glasna škripa guma je probila čak i metalna vrata bunkera, a ubrzo zatim se i hrpa koraka raširila svuda oko nas.
Derek: Linkolne Nubriks, izađite napolje sa rukama podignutim u vis. Predajte se, opkoljeni ste policijskim jedinicama.
Šefov glas je značio pobedu za nas, kako god da se okrene. Ali, ta upozorenja nisu dopirala do Nubriksa. Očajnički je tražio svoj izlaz iz ove situacije, a izlaza nije bilo.
Anđela: Nubrikse.. predaj se. Prihvati poraz, odavde nemaš kud. Ako se predaš mirnim putem, kazna će ti možda biti umanjena. Ovo se tiče tvog života, Nubrikse...
Njegovo telo je prestalo da podrhtava, a oči su mu iznenada pronašle moje. Skupio je usne i jednim potezom uperio pištolj u mene. Ako se do sada nisam plašila, ovog trenutka se to promenilo. Jedna sekunda me deli od crne zemlje. Usne su mi drhtale dok sam gledala u tamnu cev pištolja iz koje će možda izaći metak i okončati mi život...

✦Džejk✦
Derek: Ovo je poslednje upozorenje, Nubrikse! Predaj se odmah!
Džejk: Zašto samo ne upadnemo unutra..?!
Derek: Javili su mi da iz jednog starog slučaja nedostaje pištolj, pretpostavljaju da je on kod Nubriksa. Zato ne smem da rizikujem Anđelin život iznenadnim upadom.
Duboko sam udahnuo iako je taj udah jako boleo. Ceo stomak mi se zgrčio, a srce je vapilo da je vidim. Nubriks je predaleko otišao, Anđela je u opasnosti zatvorena sa njim. Putovali smo do ove livade čak tri sata najbržom vožnjom i došli do preciznog mesta gde se signal oglasio. Nekakav bunker, šta li je... Specijalci su ga opkolili i snajperima ga spremno čekali ukoliko pri predaji pokuša nešto.
Džejk: Samo neka se preda...
Moje šaputanje je utihnulo bučnim pucnjem. Čak su i ptice sa okolnih drveća uplašeno odletele u jatu. Srce mi je sišlo u pete znajući da ćemo unutra zateći ranjenu, ili čak i mrtvu osobu. Ako je to Anđela...
Xx: Kreni, kreni!
Ujednačeni koraci specijalaca su uspeli da razvale metalna vrata bunkera, a jutarnja svetlost je obasjala i skoro zaslepela Anđelu. Bila je zavezana na stolici. Pokraj nje je ležao mrtav Nubriks, sa prostrelnom ranom na glavi. Ubio se... Probio sam se između specijalaca i kleknuo ispred Anđele, te sam joj rukama sklonio razbarušenu kosu sa lica. Ispod očiju je imala tamne podočnjake, a oči su joj zasuzile kada me je pogledala.
Anđela: Džejk...
Džejk: Sigurna si sada, Ejndžel. Ne brini se, tu sam...
Usplahireno sam nožem isekao konopce, pa me je žustro obgrlila rukama oko vrata. Stezala me je snažno i ređala je sitne poljupce niz moj vrat, zahvalna što smo se opet našli, živi i zdravi.
Podigao sam je sa stolice i u naručju izveo iz tog mračnog bunkera na jutarnji vazduh novog dana. Bila je poprilično laka, ali u njenom telu više nije bilo snage da se drži za mene.
Anđela: Našli ste me... malo je falilo...
Džejk: Tu sam, ne dam te ja... Nikad ne bih dozvolio da ti se nešto dogodi, Ejndžel...