Ključ moga srca [Druga knjiga]

Lepe uspomene

✻PAR DANA KASNIJE✻

✦Džejk✦

Dolazi i najteži dan u ovoj godini. Božić je sutra, a moje majke nema da nas sa osmehom primi u svoj topli dom. Sve teže mi je bilo kako se Božić približavao. Svaki naredni praznik će biti još gori - Nova godina, moj rođendan, Anđelin, pa njen... Sve će to biti preteško izdržati.
Ipak, Anđela je želela da meni bude bolje pa sam morao da pristanem da ovo veče i sutradan na Božić provedemo u Melodinoj kući. Tvrdila je da je sve očišćeno, ali ni ja nisam želeo da kročim u njenu spavaću sobu gde je ubijena. Pre toga, želim da okončam sve sa jednom osobom.
Sa Gejbom.
Trudio sam se da ne cupkam nogama ispod stola kako on ne bi video moju nervozu. Ali bes neću sakriti. Neću se čak ni truditi da ga sakrijem, želim da vidi koliko sađ razjaren jer mi je ubio majku. Anđeli nisam rekao gde se nalazim, ona čeka da dođem tamo. Mislim da me ne bi ni pustila da dođem u zatvor sasvim sam.
Gejb: Šta ćeš sad ti ovde?
Skoro pa je prevrnuo očima kada su ga uveli u prostoriju što me je dodatno iznerviralo. I to što je seo preko puta mene mi je bilo previše, ali ću danas završiti svaku konekciju sa njim.
Džejk: Ušao si nam u živote i samo jednim potezom sve uništio. Ne postoji reč koja bi te opisala.
Gejb: Mislim da mi je to tvoja Anđela već rekla. Baš pre nego što me je davila i skoro rasporila vrat.
Hteo sam da se osmehnem jer sam bio srećan zbog Anđelinih poteza, ali neću mu pružiti to zadovoljstvo. Zapravo, nisam ni imao šta da mu kažem. Sandra ga još nije posetila, a ne znam ni da li će kada dođe sebi. Ni to me više ne zanima. Žustro sam ustao sa stolice i pesnicom ga udario pravo u jagodičnu kost na vrhu obraza. Odjeknuo je udarac kao da sam mu najsočniji šamar zalepio za kožu, i bio sam ponosan na to. Niko od stražara nije intervenisao, a Gejb je od siline udarca pao na pod.
Džejk: Ne zaslužuješ ni da te vređam. Eto koliko zapravo vrediš.
Prorežao sam besno kroz zube, te potom izašao iz prostorije. Odmah sam osetio kako mi je većina tereta spala sa grudi, ali će onaj ostatak i dalje dugo biti tu.

Odjavio sam se sa šaltera zatvora i brže-bolje krenuo autom ka Bronksu. Nisam želeo da Anđela sazna gde sam zapravo bio. Barem ne želim da ovih dana sazna. Kroz glavu su mi prolazile sve misli vezane za Gejba. Od toga kako ga je Sandra prvi put dovela u kuću da ga upoznamo, potom kako ju je Gejb zaprosio u našem dvorištu uz violinu, njihovo prekrasno venčanje, a potom i dvoje dece... Sve je otišlo niz vodu. Sve je jednim potezom obrisano i unakaženo.
Šta će biti sa Dejmonom?
Šta će biti sa Viktorijom?
Tako divnu decu je dokrajčio svojom pohlepom... Ni ne razmišlja da ga sutra ta deca možda neće ni pogledati jer im je oduzeo baku..!
Parkirao sam se na svoje uobičajeno mesto u dvorištu i na kratko zastao. Do pre samo nedelju dana ovde su bile razapete žute trake i nije mi bio odobren ulaz. A sada... sada je sve kao nekada. Barem tako izgleda... Uvek kada bih izlazio iz auta, Melodi bi već otvorila vrata i sa osmehom bi me dočekala. Potom bi raširila ruke i primila me u svoj topli zagrljaj. Sada se vrata nisu otvorila. Teško sam uzdahnuo i zaključao auto, pa su se ulazna vrata mog dečijeg doma ipak začula. Pojavila se Anđela sa prijatnim osmehom. Malo je to i podsećalo na Melodi...
Anđela: Bila je gužva u saobraćaju?
Džejk: Jeste, zato sam se zadržao malo duže.
Trudio sam se da i zbog Anđele delujem jače. I njoj je bilo teško, ona je još i rešavala Melodinu smrt. Čuo bih je ponekad u ranu zoru kako zagnjuri lice u jastuk i tiho jeca da mene ne probudi. Uvek misli da je ne čujem, ali je svaki put čujem. Njene suze je nemoguće ne čuti.
Anđela: Slatko lažeš, ali mene ne možeš. Zaboravio si da isključiš lokaciju na telefonu, videla sam da si bio u zatvoru.
Da, ni njoj ništa ne može da promakne. Blago sam se nasmešio dok me je ona tapšala po ramenu. Što više da se krijem...
Džejk: Morao sam...
Anđela: Ne krivim te nimalo.
Presekla me je u sred rečenice i njene tople oči su zasijale. Imao sam sreću da nađem ovakvu devojku koja je puna razumevanja za mene..!
Anđela: I o tome ćemo razgovarati, ali kad prođu praznici. Nemojmo da ih uništavamo ružnim stvarima.
Klimnuo sam glavom i zakoračio u kuću.

Stresao sam se u jakni, da li od hladnoće u decembru ili od jeze jer znam šta se ovde dogodilo... to ne znam. Dnevna soba je i dalje mirisala na nju, a ispred mojih očiju su se ređale slike godinama unazad. Na ovoj istoj sofi je Gejb toliko puta sedeo pored Melodi, prinosio joj Viktoriju i Dejmona po samom izlasku iz porodilišta, ovde mi je rekao da ću biti najbolji inspektor u Njujorku.
Da li je išta od toga bila istina i čista sreća?
Nikada neću saznati.
Anđela: Nadam se da se nećeš ljutiti što sam malo preturala po kuhinji. Našla sam Melodinu svesku sa receptima, neka jela je obeležila slovom 'Dž'.
Ušao sam za njom u kuhinju i uzeo tu svesku. Mamin rukopis se ocrtavao na papiru, a to slovo 'Dž' pored naziva jela me je usrećilo.
Džejk: Ovako je označavala moja omiljena jela.
Anđela: Možemo onda zajedno da ih pravimo narednih dana. Ako želiš...
Džejk: Naravno. Za sve ti hvala, Ejndžel...
Privio sam je uz sebe i dao joj poljubac u kosu. U moru tuge i bola, kada bih nju dotakao osetio bih sunce i toplotu.
Melodi me je grejala i kada mi je najhladnije.
A otkad sam upoznao Anđelu ona je preuzela tu ulogu.
Mama, odmaraj se u miru sada.
Bićemo mi dobro...