Ključ moga srca [Druga knjiga]

Život ide dalje

MESEC DANA KASNIJE✻

✦Mia✦

Približavali su se praznici, a prvi od njih je bila Noć veštica. Uspomene sa Noom su me danima obuzimale, a znam da će mi Božić i Nova godina još teže pasti. Bez njega je mnogo teško. I porođaj se bliži, u drugoj nedelji novembra ću ući u osmi mesec. I sada mi je stomak do zuba, dečak baš brzo raste. Kako se njegovo rođenje bliži, meni je sve teže da se pomirim sa tim da ću ga dočekati sama. Kako ću preživeti porođaj? Kako ću se sama brinuti o njemu? Da li ću uspeti?
Gomila pitanja bez odgovora.
Pre dve nedelje smo se Anđela i ja sunčale na ležaljkama u zelenom dvorištu naše vile u poslednjim zracima jesenjeg sunca, a njeno oko je odmah zapazilo pokret u okolini. Sama vila je bila udaljena od komšija i drugih ljudi, ali nismo bili toliko zabačeni od sveta. Zato je Anđela i primetila jednog dečka, Harija, koji je svako jutro trčao pored naše vile. Ubeđivala me je par dana da popričam sa njim, ali se ispostavilo da je sasvim okej momak. Ponekad ujutru uz njegovo trčanje povede i svog psa sa sobom a sada, u Noći veštica, dogovorili smo se da izađemo. Da sam ostala u kući provela bih veče, a verovatno i celu noć plakajući za Noom. Ovako sam imala mali izgovor da se izvučem iz svog depresivnog stanja barem na jedno veče.
Bez ikakvih ceremonija i maskiranja za ovaj praznik, izašli smo zajedno i posmatrali tuđe kostime. Hari je imao veoma prijatnu ličnost, humor i zarazan smeh. Ali, ono što je bilo u Džejkovom i Anđelinom cilju, da prebolim Nou i da moje srce zavoli nekog drugog... to će se teško dogoditi. Hari je sasvim normalan i prizeman momak, ali moja bol ne može tako lako proći. Potrebno je mnogo vremena, ako ga ikada i prebolim.

Seli smo napolju za jedan od stolova poslastičarnice, pa smo naručili po parče čizkejka od kupina.
Mia: Od pre nekoliko nedelja samo slatko mi se traži.
Hari: Samo ti reci, ako želiš još nešto uzećemo.
Kao što rekoh, prijatan je. I to vrlo prijatan. On je jedan od onih momaka za koje na prvi pogled znate da su dobrice. Hari je jedan dobrica.
Mia: Pretpostavljam da želiš da znaš šta se dogodilo... nisam ostavljena, odmah da razjasnim. Tačnije, nisam namerno ostavljena. Noa... je poginuo na dan kada sam saznala da nosim naše dete.
Harijeve usne su se šokirano razdvojile. Detalji o njegovoj pogibiji, kao i neznanje o tajnoj operaciji Harija su potresle. I mene je jeza golicala po koži.
Hari: Zapravo nisam želeo da te pitam, ali je možda i bolje što si mi sama rekla. Stvarno mi je žao, Mia... iako te to neće nimalo utešiti, ali mi jeste žao.
Slabo sam se nasmešila zauzvrat. Trudi se, i to se računa. Ali kao Noa niko neće biti.
Mia: Hvala ti, ovaj... ni sama ne znam kako ću sve proći. Ali nadam se najboljem.
Hari: Ako dozvoliš, voleo bih da budem tu da ti pomognem. Znam da će i tvoji prijatelji biti tu, ali želeo bih i ja da učestvujem.
Uzeo me je za ruku i palcem me nežno pomazio po koži. Oktobarski vetrić u Noći veštica mu je blago pomrsio kosu, a smeđe oči su me umilno gledale. Bilo je prerano za bilo kakav poljubac ili išta tome slično. I Hari je to znao i poštovao. Čak je i sam ovaj izlazak bio pomak i korak napred za mene.

Oko nas su se mogla čuti deca, trčkarajući u raznoraznim šarenim kostimima tražeći slatkiše od vrata do vrata. Jedva čekam da i moj mali dečačić poraste, da se zajedno maskiramo i da nabavljamo slatkiše.
Hari: Imaš li neko ime na umu?
Mia: Noin otac konstantno predlaže da se zove Noa Džunior, ali je to meni glupo. Ipak smo to Noa i ja trebali da izaberemo.
Hari: Ima mnogo lepših od tog imena!
Našalio se uz smeh, pa se i on zamislio.
Hari: Možda Alek ili Džordž... Luk je isto lepo ime.
Obrisala sam usne salvetom i zamislila se na poslednje ime. Luk... prelepo je ime. Noa, Mia i Luk. Kratko, a slatko.
Mia: Slatka su imena. Svakako, sačekaću porođaj pa ću odlučiti. Brzo će to.
Hari je platio naše poslastice, pa smo još malo posedeli ispred radnje. Anđela je imala pravo, simpatičan je momak. Samo... nije za mene.