Ključ moga srca [Druga knjiga]

Ćutali ste!

✦Anđela✦

Nakon mukotrpnih nekoliko sati provedenih u traženju malog deteta, vriska majke u strahu i prebledelog oca, uspeli smo da pronađemo dečaka. Izgubio se u masi, a kada se uplašio sakrio se u žbun. Niko nije mogao da ga pronađe. Umorni smo se vratili u vilu sa šefom tek oko deset sati uveče po mraku, i za kuhinjskim pultom smo naišli na Nou pognute glave. Džejk i ja smo već znali da je bilo kakav razgovor sa Miom bio bezuspešan, ali je šef bio zbunjen. Nema predstavu da se ovo neće tako lako rešiti.
Derek: Noa? Šta je bilo, momče?
Trgao se na naš ulazak, pa je slabašno odmahnuo glavom. Ni za jedan maleni pokret nema snage.
Noa: Želim sve da ispravim i da nadoknadim... ali izgleda da će to kod Mije teže ići. Ili neće ići uopšte...
Derek: Mia je ljuta?
Džejk: Ljuta je preblaga reč. Kipti od besa.
Šef se okrenuo ka nama za objašnjenje, pa je rukom pokazao da ga pratimo. Ostavili smo Nou u prizemlju i popeli se na sprat. Stali smo tik ispred Mijine sobe i počeli da šapućemo što smo tiše mogli.
Derek: Jeste li pokušali da razgovarate sa njom?
Anđela: Zatvorila se od sinoć u sobu, nismo želeli da je uznemiravamo dodatno. Ionako je još uvek u šoku od Noinog pojavljivanja...
Klimnuo je glavom i dvaput zaredom pokucao na Mijina vrata. Šmrcala je blago iza vrata, pa je šef prvi ušao, a Džejk i ja odmah za njim. Shvatili smo da će ovo biti malo prijatniji, i ne tako poslovni razgovor. Ipak je šef tu za nas i privatno, a ne samo kada na poslu nešto zaškripi.
Mia je ležala u krevetu, grlila je jastuk i besciljno gledala kroz prozor. Kao da nije ni svesna da smo ušli u njenu sobu.
Derek: Reče mi Noa da se loše osećaš povodom njegovog povratka. Pa sam želeo da te i sam obiđem. Kako si?
Mia: Zar se ne vidi na meni kako sam?

Ni okrenula se nije ka nama, već je hladno i bolno dala odgovor. Džejk se uz tihi uzdah naslonio na vrata sobe, dok sam se ja naslonila na ivicu naslona za ruke na fotelji. Šef je strpljivo čekao Miu da se isprazni, te se naslonio na ivicu komode ispod kreveta.
Derek: Razumem da si povređena, ljuta takođe.. Sve je ovo moralo da ostane tajna, kako zaista ne bismo ugrozili Noin život.
Mia: A šta je sa mojim životom? I sa životom našeg deteta? To nikoga nije briga..?!
Anđela: Mia...
Mia: Ne, neću da ćutim!
Uspravila se i tada počela jače da plače. Taman kada se malo pribrala posle toliko meseci, ponovo se sva njena najmanja sreća uništila.
Mia: Trebalo bi da se radujem jer je otac mog deteta živ i što će biti ovde kada se budem porađala... A ja ne mogu da se radujem! Ne mogu! Jer se setim kako mi je bilo teško proteklih meseci! Čak ste i Vi znali, niste mu rekli da sam trudna. Ćutali ste! Čemu onda da se radujem..?
Dok je Mia vikala i jecala slane bolne suze niz obraze, šef je nju pomno posmatrao. Kao da je pogledom pokušavao da preuzme i do krajnje granice razume njenu bol.
Derek: Da, u pravu si. Znao sam da je živ i nisam ti rekao. A nisam ni njemu rekao za tvoju trudnoću. Da je bilo koja druga situacija u pitanju, nadam se da si svesna da bih vam rekao. Kada sam te video one večeri nakon vesti o završenoj operaciji... slomilo me je, moram ti priznati. I sam sam bio na jednom takvom zadatku i... ne znam kako bi moja supruga i moja deca to sve izdržali. Možda i ne bi stabilno podneli... Zato sam učinio sve na brzinu i vratio Nou u vilu. Znam da će trebati vremena, ali barem pokušaj. Neka bude barem tu za vaše dete, ako ništa drugo.

Bez reči se Mia vratila u ležeći položaj i time nam rekla svoje trenutno mišljenje. Ne vredi da je požurujemo... Svo troje smo izašli napolje i ostavili je samu u sobi, pa je šef uzdahnuo stavivši ruke na kukove.
Derek: Ja ću sada i sa Noom popričati, a vi motrite na Miu. Nemojte je pritiskati, ali.. držite situaciju pod kontrolom.
Klimnuli smo glavom u istom trenutku i ispratili šefa pogledom niz stepenice. Povukli smo se u Džejkovu sobu, te sam ja uz uzdah sela na ivicu kreveta. Bolela me je Mijina bol.
Džejk: Proći će i ovaj težak period, ne brini se...
Anđela: Barem ja to najbolje znam.
Ironično sam dodala, te me je Džejk oborio na krevet. Udobno se smestio preko mog tela i izdigao se na lakat dok se drugom rukom igrao sa mojom kosom.
Anđela: Ti i ja umiremo zajedno, da znaš.
Džejk: Kakve su to crne misli opet?
Anđela: Samo ti kažem... ja neću moći da živim bez tebe ako ti se nešto dogodi.
Džejk: Neće ništa da se desi, ni tebi ni meni.
Tom rečenicom je ovaj mračni razgovor bio završen, a Džejkove usne su prosvetlile momente strasnim poljupcima koji su usledili.