Ključ moga srca [Druga knjiga]

Teške misli

Mrtvačnica u suterenu je bila vrlo hladna. Mogla sam komotno i bundu da obučem u junu koliko je leden ceo hodnik i prostorija sa telima. Telo mi se streslo, te su nam se klizna staklena vrata sama otvorila na ulazu u mrtvačnicu.
Xx: Vi ste Parker i Paunović?
Džejk: Da, ja sam Parker, a ona je Paunović.
Ruben: Ja sam patolog Ruben. Video sam vas danas na licu mesta, dobro ste podneli za vaš prvi dan i prvi slučaj.
Osmehnuli smo se slabašno, ipak ispod belog čaršava na stolu leži Kristijanovo telo. Malo poštovanja nije na odmet. Ruben je otkrio telo i već se videlo da je koža postala bleđa kako je vreme prolazilo.
Ruben: Ono što vam mogu reći je to da je uzrok smrti definitivno gušenje. I sami svojim očima možete videti modre tragove oko vrata. Vidite ocrte prstiju, golim rukama je zadavljen. Uzeo sam obrise sa tog područja i poslao sam u laboratoriju. Trebalo bi da Mia Kenedi preuzme to, zar ne?
Anđela: Da, mislim da je u međuvremenu stigla u laboratoriju.
Bila sam iznenađena koliko je pamtio nove zaposlene, verovatno mu je to velika prednost u životu. Možda oseća da je time jedan korak ispred svih.
Ruben: Ja ću kroz dva sata sastaviti kompletan obdukcijski izveštaj i poslaću vam. Ne morate čekati.
Klimnuli smo glavom i izašli iz mrtvačnice. Ponovo mi je pozlilo videvši Kristijanovo telo, možda čak i gore nego što mi je danas bilo loše. Doslovno je gledao u oči svom ubici. Liči na profesorovu smrt...
Džejk: Ne ideš liftom sa mnom?
Džejkov glas me je zaustavio kada sam zakoračila na prvi stepenik. Da sam htela da idem liftom, išla bih!
Anđela: Problem je ako idem stepenicama?
Džejk: Znači ne možeš da me podneseš ni u kratkoj vožnji liftom? A pa da, ipak si ti raskinula sa mnom..!
Stegla sam pesnice i žustro mu prišla, te sam mu se unela u lice. Dovoljno smo bili daleko od Rubena pa nije mogao da vidi našu prepirku.
Anđela: Ako ćeš me tako podbadati, otići ću kod šefa i lako zameniti partnera. Prestani da mi nabijaš raskid na nos.
Džejk: Zar nije istina? Ne želiš ni da me pogledaš.
Anđela: To ne znači da samo tebe boli. Da, đubre sam jer sam te ostavila. Ostavila sam najbolju osobu na ovoj planeti jer je ne zaslužujem. Ali i mene boli. Hteo si da čuješ da li se kajem? Da, kajem se! Psovala sam sebe nedelju dana jer sam od sebe oterala najbolju osobu u mom životu! Ali ne smem da se vratim tebi, sve ovo radim da bi ti bio srećan. Zato prestani da me bodeš!
Saslušao je pažljivo svaku moju reč i taman kada sam pomislila da će me razumeti - on se zajedljivo iskezio.
Džejk: Ili šta? Šta ćeš uraditi ako ne prestanem?
Anđela: Dobićeš pesnicu u oko, bez ikakvog oklevanja.
Znam da je hteo da prasne u smeh, ali je samo ćutao. Nisam se šalila, zaista ću ga udariti bude li me i dalje mučio. Žustro sam se okrenula i besno gazila po stepenicama. I šesnaest spratova ću preći na stepenicama samo da sa njim trenutno ne budem..!

Popevši se na naš četvrti sprat, odmah sam otišla u laboratoriju. Mia je u belom mantilu sedela za stolom i analizirala uzorke sa Kristijanovog tela.
Anđela: Pretpostavila sam da si do sada završila sa pregledom. Kako je prošlo?
Mia: Dobro je. Sa plodom je sve u redu za sada.
Slabašno se osmehnula i vratila se svom mikroskopu. Danas joj je jedan od težih dana, valjda će joj posao skrenuti misli.
Anđela: Šta planiraš nakon smene?
Mia: Otići ću na groblje. Odneću cveće, i kod majke i kod... Noe.
Zapravo, Noin grob je bio samo spomenik. Jedva smo i to pregurali da ga u komadu nećemo videti ni na sahrani. Samo su mu spomenik podigli.
Mia: Ti si napeta. Džejk te iznervirao?
Anđela: Izgleda da se iz aviona vidi...
Zakikotala se, pa je klimnula glavom.
Mia: Hajde pričaj.
Anđela: Toliko me nervira! Non stop me bode i provocira, kao da meni nije teško pao raskid! Prvo je slagao da je poljubio Aleksis i da su obnovili vezu samo da bih ja bila ljubomorna..! Naravno, kakva sam glupača, poverovala sam i poljubila ga u inat. A onda smo se zaglavili u liftu i razgovarali o problemima. I kao da to nije dosta, ponovo me je isprovocirao po izlazu iz mrtvačnice! Zapretila sam mu da će dobiti šljivu na oku bude li nastavio tako.
Nikad ovako nisam pukla od nervoze, zato me je i Mia začuđeno posmatrala i ćutala dok sam ja držala svoj monolog. Kreten sam! Ljutim se na Džejka, a nemam pravo nikakvo!
Mia: I dalje mu je stalo do tebe, Anđela. Nemoj tako...
Anđela: A meni nije stalo?
Mia: Ne znam. Da li ti je stalo?
Anđela: Život bih dala za njega, Mia. Dobro znaš to i sama.
Osmehnula se ponosno. Jebeni ponos, nek se nosi! U trenutku sam želela da Džejka pronađem u zgradi i da ga molim za drugu šansu. Srce se više nije držalo tako stabilno...
Anđela: Nema veze, pusti naše budalaštine.. Šta si ti našla?

Mia: Pa, obris sa Kristijanovog vrata je imao tuđu DNK. Uporedila sam je sa Kristijanovom i nije se podudarala. Izvukla sam brojeve DNK, i sada čekam uzorke posade da bih je uporedila, već imam sužen izbor. Nadam se samo da nećemo imati problema sa uzimanjem uzoraka i da će svi dati dobrovoljno bris. Samo nam treba još i nalog za bris...
U pravu je bila. Nalog za uzimanje brisa bi potrajao čak dva dana i to bi nam dosta otežalo istragu. Želimo da se ovo što pre završi, Kristijan je barem to zaslužio.
Anđela: Kakav god da je on bio... ovo je prava tragedija. Nije zaslužio ovakvu smrt.
Mia: Da. Bio je nadmeni dasa, ali ovo je previše...
Anđela: Još uvek se sećam kada sam mu zapretila da me ostavi na miru. Nije prihvatao odbijanje, a meni je na kraju pukao film i uhvatila sam ga za vrat. Bila sam toliko besna na njega.... Sad se osećam kao da sam mu tog dana odredila sudbinu tim potezom.
I taj osećaj me mnogo plaši. Da li smo se ovim poslom obavezali i konstantnim strahom i brigom kome ćemo oduzeti život? Da li uopšte kao službena lica imamo pravo na opravdanje ukoliko oduzmemo nekome život?