Ključ moga srca [Druga knjiga]

Poseta

✻DVA DANA KASNIJE✻

✦Anđela✦

U slučajevima ubistava vreme je ključno. Što više vremena prolazi, dokazi nestaju i slučaj se "hladi". Zato je bitno da se što pre istraga zaključi i da se krivac pronađe. Nakon dva dana, potpis i pečat na Kristijanovom slučaju je dobio svojih pet minuta. Na DNK analizi Mia je otkrila podudaranje jednog brisa i ispostavilo se da je Kristijana zadavio njegov cimer iz čiste... ljubomore. Kristijan je bio jači i spretniji od njega na svim treninzima i to je izazvalo bes i veliku ljubomoru. Kristijan je ubijen zbog svoje veštine... Ni kriv ni dužan.
Proces suđenja je malo komplikovaniji proces od istrage, ali je zahtev podnet i Kristijanovom ubici će biri u skorije vreme suđeno. Bar će pravda biti zadovoljena, to je ono što sam od početka studiranja i želela. Da porodicama žrtava na neki način olakšam time što će počinilac biti pronađen i osuđen. To zasigurno neće vratiti mrtvu osobu, ali će završetak biti za nijansu manje bolan.
Često sam se pitala da li bi iko u mom životu bio toliko uporan da moje ubistvo reši. Da li bi iko želeo da pronađe mog ubicu? Želela sam da niko ne odustane dok ubica ne bude iza rešetaka, ali ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da li bi iko imao strpljenja i živce za tako veliki proces... Džejk bi verovatno sopstvenim rukama presudio krivcu, poznajem ga toliko dobro da mogu glavu da dam da bi to uradio. Nisam ni ja ništa bolja, i ja bih presudila krivcu da se Džejku nešto dogodi. Toliko smo spremni da žrtvujemo sve što imamo zarad osobe koju volimo. A onda se dogodi ironija da ni svoja osećanja posle toliko duge veze ne možemo naglas reći... Neverovatna smo mi ljudi bića.

Iz apartmana u hotelu sam pokupila sav ostatak mojih stvari u kofer, te sam poslednji put bacila pogled na prostorije apartmana. Ovde će sada neko novi boraviti, ali moje uspomene odavde sigurno neće izbledeti. Osmehnula sam se i prevukla kofer preko praga ulaznih vrata. Ključ karticu sam ostavila na recepciji hotela uz veliku nostalgiju na prvi razgovor sa Džejkom. Sve je od tog ključa i krenulo...
Taksijem sam došla do vile i osmotrila dvorište da vidim da li je neko u blizini. Subota je, možda su i svi tu. Međutim, u dvorištu nikoga nije bilo pa sam laganim koracima ušetala u prizemlje vile. Čak je i u njoj bilo poprilično tiho. Možda svi odmaraju... ili ne. Skarlet je ukočenog pogleda silazila niz stepenice, te se zaustavila tik ispred mene. Neće me zaobići već će mi napraviti pakao sad.
Skarlet: Dobar posao ste uradili.
Primećujem li ja to... suze u njenim očima? Plače za Kristijanom? Ustvari, zašto i ne bi plakala... Možda joj je on jedina osoba koja joj je značila.
Anđela: Hvala. Žao mi je što si ga izgubila... Kakav god da je bio, takvu smrt niko nije zaslužio.
Klimnula je glavom i projurila pored mene, da se isplače. Nije sramota biti povređen, utučen, skrhan... ali izgleda da svi mi to moramo da skrivamo.
Popela sam se na sprat i tiho se zatvorila u svoju sobu. Prozor je imao pogled pravo na glavni ulaz na kapiji i na celu ulicu. Divno mesto za opažanje svih pokreta i svih ljudi, ako mene pitate. Ono što mi se dosta sviđalo je to da je krevet bio dalje udaljen od prozora, za razliku što je to bilo u hotelu. Da se ne vidi šta se u krevetu događa...
Anđela: Kao da ima šta da se događa..!
Prekorila sam sebe oštro. Sada sam sama, neće nikakve akcije ni biti u krevetu. Mnogo ja maštam!

Prva stvar koju sam izvukla iz kofera je bila uramljena slika Džejka i mene. Po stoti put mi se nož probio u srce direktno gledajući naša nasmejana lica. Koliko se zapravo čovek promeni nakon teškog i bolnog raskida. Obično onaj koji ostavlja bude zadovoljan i srećan, a ja sam patila. Pati Anđela, kada si glupa! Anđela koja je bila sa Džejkom je bila najbolja verzija mene. Ikada! Sve bih na svetu dala da mogu ponovo biti ta Anđela...
Ostavila sam uramljenu sliku na radnom stolu preko puta kreveta. Kad se probudim ujutru da pogledam u ono što sam izgubila. Da vidim šta sam napravila i da se kajem. Oduvek je moje nipodaštavanje bilo moja omiljena disciplina. Tako sam sebe kažnjavala za svaku grešku u životu.
U koferu je ostala kabasta zimska garderoba koju sam planirala da odložim na najvišu policu u garderoberu, ali me je kucanje na vratima omelo. Ko sad kuca u pola dana u subotu? Prošla sam rukom kroz kosu i drugom otvorila vrata sobe, te ugledala osobu za koju se nisam nadala da ću videti. Bar ne u skorije vreme...
Anđela: Melodi?