Ključ moga srca [Druga knjiga]

Smrt marinca

Gde sam mogla lagati Džejka da nisam popustila kad se izdaleka vidi da jesam. Jebeno sam popustila! Seo je na stolicu tik ispred mog stola i gledao me. Nisam mogla da odvojim pogled od njega, toliko sam slaba. Sve je sveže, sve boli i peče, a najviše mi treba njegov zagrljaj. Jedan zagrljaj bi sve moje patnje umirio.
Džejk: Pretpostavljam da si ti dobro podnela naš raskid.
Anđela: Da li ti tako izgledam?
Džejk: Pošto si ti raskinula, možda si se brže oporavila.
Anđela: Rekla sam ti tada, nikada se neću oporaviti. Ni ne zaslužujem...
Toliku krivicu sam sebi učinila, kako i ne bih! Možda sam mogla srećna biti sa Džejkom.. šta lupetam, naravno da bih bila srećna! Ali ovo sam za njegovo dobro učinila, samo da on živi kako zaslužuje.
Džejk: Vidim da i dalje kriviš sebe i govoriš da ne zaslužuješ mene... u redu onda, ja te ne mogu terati na nešto. Nadam se da ti onda neće smetati ako ja uđem u neku vezu. Meni sigurno neće ako se ti zaljubiš u drugoga. Sada smo samo partneri na poslu, može?
Zaigrao mu je smešak na licu, tera inat kao i ja. Ali bolje je ovako, bićemo blizu jedno drugog, a nećemo se povređivati. Bar će meni značiti da znam da je živ i da funkcioniše dobro posle svega.
Anđela: Ako si ti spreman za novu vezu.. ja nemam šta tu da dodam. Zaslužuješ svu sreću, Džejk. To ću zauvek misliti. I nemoj pomišljati da te mrzim, nikada to neću moći i da želim.
Posmatrao me je pucajući od želje za mnom. Zar smo toliko postali ponosni da ne možemo da iskažemo šta osećamo?

Neprijatnu tišinu prekinuo je šef. U rukama je držao sveže ištampan papir, tačnije adresu.
Derek: Imate posla već prvi dan, pozvali su iz Dikmen marine. Našli su telo u njihovom hangaru kada su prišli doku. Spremni ste?
Džejk: Jesmo.
Anđela: Jesmo, šefe.
Derek: Ključ od vašeg džipa je ovde, a džip je odmah ispred ulaza. Ko vozi?
Džejk: Ja!
Šef mu je dobacio ključ, a ja sam ostavila torbu i ponela samo osnovne stvari sa sobom. Za sada smo imali samo naše značke, i to će nam jedino biti potrebno za prilazak mestu zločina.
Džejk: Mogla bi i ti da voziš.. A da! Ti nemaš vozačku još uvek..!
Anđela: Tako ćeš me podjebavati sada?
Džejk: Samo se šalim, mogla bi i ti da probaš malo. Uostalom, sećam se da si volela moje šale. Posle raskida se to promenilo?
Prevrnula sam očima i odbila da mu dam odgovor. Ako me ovako bude bockao celog dana, uveče će se vratiti u vilu sa šljivom na oku. Baš to i hoće, da ja poludim i iznerviram se zbog njegovih opaski. Ako mu je to taktika da mu se približim, uspeće mu. Baš na taj način sam i pala na njegov karakter.
Ipak, nisam imala drugog izbora za sada. Mada i da sam imala, ne bih menjala partnera. Džejk je neko na koga mogu da se oslonim, u bilo koje doba dana ili noći. Marina Dikmen se nalazila vrlo blizu naše stanice, pa smo kroz par ulica prošli i stigli na odredište. Čim sam zagazila nogom van džipa osetila sam se moćnije nego ikad.
Ovo je moj prvi slučaj.
Ovo je Džejkov prvi slučaj.
Ovo je naš prvi slučaj.
Policajci iz patrole su već rastegli žute trake oko mesta, te smo uz pokazivanje znački prošli ispod nje. Prišao nam je kapetan broda, vidno uznemiren.
Kapetan: Brzo ste stigli.
Džejk: Šta nam možete reći?
Dok je pričao sa kapetanom, ja sam se na trenutak isključila i pošla ka telu. Polako sam gazila kako ne bih uništila neki dokaz, te sam navukla lateks rukavice i osmotrila telo umotano u vreću. Prvi leš koji ću ikad videti u životu. Džak je u uglu isečen i kroz tu rupu je izbačena noga. Verovatno je tako i posada saznala da se tu nalazi telo, a ne nešto od drugog tovara. A telo, tako bačeno sa ostalim džakovima...
Čim je fotograf završio sa slikanjem džaka, ja sam nastupila na scenu. Polako sam odvezala kanap na vrhu vreće, te se poznato lice pojavilo. Koliko je ono bilo bledo, toliko sam i ja prebledela.
Anđela: Džejk...
Kapetan: ... bio je najbolji marinac u našoj posadi...
Nije se odazivao na moj glas.
Anđela: Džejk!
Džejk: Šta?!
Uplašeno je dotrčao do mene, te sam morala da se uspravim iz klečećeg položaja. Isti izraz lica je i Džejk imao, prepoznao je žrtvu u sekundi.
Anđela: Ovo je... Kristijan...
Džejk: Jebote...
Skinula sam rukavice i poklopila usta šakom. Ni u ludilu ne bih pomislila da će naša prva istraga biti Kristijanova smrt. Oko vrata su se videle modrice, te sam mogla da naslutim da je zadavljen.
Anđela: Ne smem da ga taknem dok ga patolog ne pogleda..
Džejk: Da.. ovaj, kapetan kaže da nije imao neprijatelje i da je bio najbolji marinac u posadi. Kamo sreće da mi je odmah rekao ko je u pitanju, a ne ovako da vidim...

Uspela sam da dođem sebi, te sam preuzela Džejkov notes i nastavila razgovor sa kapetanom.
Anđela: Postoji li ijedna osoba sa kojom se Kristijan nije slagao?
Kapetan: Svi su trenirani jednako i znali su svoja mesta i red. Nikada niko nije video neki incident.
Anđela: U redu. Svakako ćemo morati svakog marinca da ispitamo, a i Vas u policijskoj stanici. Da li razumete?
Kapetan: Da, naravno. Najaviću ostalim marincima.
Iza mojih leđa je prošao stariji niski patolog, gegajući se dok je u rukama nosio svoju opremu za prvi pregled na licu mesta. Nežno mi se osmehnuo kao pravi dekica, a ja sam se udaljila od doka. Vratila sam se i sela u džip na suvozačevo sedište, te sam sklopila oči i duboko uzdisala. Nije mi se povraćalo, ali nije mi nimalo bilo lako videvši da je Kristijan mrtav. Ubijen na takav način...
Džejk: Dobro si?
Ni otvaranje vrata nisam čula. Džejk se naslonio na auto i zabrinuto me pogledao.
Anđela: Jesam...
Džejk: Patolog kaže da je zadavljen najverovatnije, ali da će više znati na obdukciji. Stigli su i forenzičari, obrađuju mesto. A mi idemo da otvorimo istragu u stanici.
Klimnula sam glavom i vezala pojas. Nijedan slučaj se ne sme shvatiti lično, sa emocijama i žalošću. Tako se ne rešava ništa, i sada sam sve emocije morala da isključim. Dok je vozio, Džejk mi je uhvatio ruke i protrljao ih.
Džejk: Ruke su ti hladne.
Anđela: Nekad od šoka i stresa hoće da se zalede...
Nastavio je da ih greje dok je jedno rukom vozio ka stanici. Prijao mi je i ovaj njegov najmanji dodir na mojoj koži, umiruje mi srce...