Ključ moga srca [Druga knjiga]

Litica adrenalina

✻SLEDEĆE JUTRO✻

Već smo iste večeri Džejk i ja bili u avionu za San Dijego. Ovoga puta smo putovali po noći, pa smo skoro ceo let prespavali. Ranom zorom smo stigli na naše odredište - u isti hotel gde smo bili sa Miom i Noom pre godinu dana. Imali smo čak i isti apartman kao tada, a mene je stomak presekao kada sam pogledala ka vratima iza kojih su boravili Mia i Noa. Nikad se to zajedničko letovanje neće ponoviti, jedino ćemo Nou moći da vidimo kroz njihovog sina kada se bude rodio.
Ostavili smo kofere u zaključanoj sobi, presvukli se u kupaće kostime, a zatim smo se zaputili odmah ka plaži. Iako smo već dosta toga videli godinu dana ranije, treba dobro iskoristiti ovaj odmor koji nam je Derek pružio.
Džejk: Ti već znaš gde idemo, hm?
Anđela: Naravno!
Povukla sam ga za ruku i, pržeći se suncem, nakon petnaestak minuta sam ga dovela do litice. Mestu na kom sam prvi put osetila toliku dozu adrenalina u svom telu.
Džejk: Ne misliš valjda da skačemo?
Anđela: O da, upravo to mislim. Ovog puta ću prvo ja.
Nasmejao se odmahujući glavom, ali me je rado propustio. Uzela sam zalet i zatrčala se, a kada su se moja stopala odvojila od litice, srce se ukočilo i pustilo moje telo da se kao usporeni film u glavi kreće kroz vazduh pa sve do vode. Pljusnula sam u duboku vodu nakon samo nekoliko sekundi od skoka, te se sa strujom mora nisam borila. Oko mene su se stvarali balončići, moje telo se pomeralo kako je sama voda htela. Žmureći, u mislima mi se pojavio Nubriks. Držao je pištolj uperen u profesora Endrua i smejao se gromoglasno kao najveći monstrum. Hitac je pogodio Endruovo čelo i kao sveća se srušio na hladnu zemlju.
Nakon samo jednog trzaja, ruke su mi se pokrenule i isplivala sam na površinu vode. Džejk je već bio ispred mene i pomalo me je zabrinuto posmatrao.

Ćutala sam zadihana, nemam objašnjenje za to što sam ostala na silu ispod površine vode. Nisam želela da okončam svoj život, u to sam sigurna. Ali sam nekim delom želela da se po poslednji put u svojoj glavi oprostim od profesora Endrua.
Džejk: Dobro si?
Anđela: Sada jesam.
Doplivala sam do njega i obavila mu ruke oko vrata. Usne su nam se ovlaš trljale jedne o druge i razmenjivale su slane kapljice morske vode. Džejkove ruke su u vodi stezale moj struk, a mogu verovati da smo razmišljali da li da ponovimo istu onu strast kraj oštrih stena. Slepila sam nam usne grubo i kroz poljupce stenjala. Sve probleme sam ovako rešavala, kada nisam umela na drugačiji način.
Džejk: Baš želiš da me izludiš.. Znaš da za sekundu mogu da nas odvučem do onog mesta pored stena.
Anđela: Znam, ali ne želim da se ponovo posečeš na njih. Skakali smo sa litice, to je dovoljno.
Džejk: Hoćeš onda na plažu?
Poljubila sam ga kao potvrdan odgovor. Ponovni skok adrenalina u mom telu je bio preko potreban već prvog dana kako bih uživala u ostatku odmora.

Izašli smo iz hladne jutarnje vode na toplo sunce, te smo raširili peškire čim smo uzeli stvari sa vrha litice. Na plaži nije bilo mnogo ljudi, verovatno većina ne voli da se na odmoru budi rano i da ceo dan posle bude namrgođen.
Anđela: Kada sam kao mlađa letovala sa roditeljima, mrzela sam da ustajem rano. Tačnije, nisam rano ni uatajala. Otišla bih na plažu oko deset sati, a onda ubrzo krene paklena vrućina. Tata se opasno ljutio što ne ustanem i udahnem sveži morski vazduh, a ja prosto nisam želela da ceo odmor budem nenaspavana.
Džejk: Ti bi pre ostala budna do jutra, nego ustala rano.
Anđela: Baš tako!
Nasmejali smo se, te sam uz uzdah zažmurila i zabacila glavu unazad uživajući u toplim sunčevim zracima.
Džejk: Šta je ono malopre bilo?
Anđela: Šta?
Džejk: Ne pravi se luda. Na silu si držala dah i bila u vodi. Šta je to značilo?
Sagnula sam pogled i pokušavala da se izvučem iz ovoga. Ali to je Džejk, ne mogu od njega ništa sakriti sve i da hoću.
Anđela: Izgubila sam deo kiseonika i time sam zamislila poslednji trenutak Endruovog života. Bio je to neki moj način da se napokon oprostim od njega. Bio nam je samo profesor, ali... bio je čovek.
Slabašno se osmehnuo i dlanom me pomazio po već toplom obrazu.
Džejk: Ti si pre svega jedan čovek.. Ali onako nešto nemoj više da radiš, veoma si me zabrinula.
Nasmešila sam se i protegla do njegovog lica, ostavljajući nežan i mio poljubac na njegovim usnama.
Anđela: Ne želim da se brineš. Obećavam ti da više neću raditi takve gluposti.