Ključ moga srca [Druga knjiga]

Živim u prošlosti

✻NAREDNI DAN✻

✦Anđela✦

Nisam imala pojma da će moji roditelji biti na mojoj strani nakon onoga što sam im ispričala. Očekivala sam kritiku na račun toga što sam tokom ispitivanja pobesnela i skoro pa nanela telesne povrede Gejbu, ali su ipak razumeli moju reakciju.
Kako bih najbolje opisala njihovu reakciju na moju suspenziju?
Razočarani su. Verovatno su očekivali više od Njujorka, tako velikog i moćnog grada u Americi. Ali, nisu njihova pravila ista kao u Srbiji. Možda bi mi ovde i progledali kroz prste, ali tamo sigurno ne.
Mama: Nemoj se brinuti, dušo. Na sudu ćeš moći sve da dokažeš i da se odbraniš. Ali, mislim da bi trebalo da se javiš Džejku i objasniš mu.
Anđela: Šta da mu objasnim, mama? Da sam kao kukavica pobegla, povredila ga i prećutala mu da me je Gejb tužio samo da on ne bi napravio neko sranje? Ionako znaš da ne smem ništa da kažem ikome od njih. I oni su u opasnosti od tužbe.
Tata: Ma taj Gejb se samo za tebe zakačio! Njih ni ne zna!
Slegla sam ramenima i zastala na trenutak. Tata je i u pravu možda, samo zato što sam tako postupila sa Gejbom on mi se sveti. Ma, ni ne želim o tome sada da razmišljam!
Dok sam zamišljeno jela mamine divno spremljene palačinke sa kremom, kucanje na ulaznim vratima se začulo. Trgnula sam se misleći da je Džejk već dospeo do mene, ali sam izdahnula sa olakšanjem kada sam ugledala Nemanjino lice.
Nemanja: Ko je to nama došao?!
Zbunjeno sam se okrenula ka tati koji mi se osmehnuo.
Tata: Mislio sam da će te on oraspoložiti, do sada je uvek uspevao. Javio sam mu jutros da si došla.

Odmakla sam se od stola i zaletela se u Nemanjin zagrljaj. Ko kaže da je loše i naporno imati starijeg brata, laže. Imati starijeg brata da te uteši, nasmeje, zabavi i zaštiti je najbolja stvar na svetu.
Nemanja: Stvarno si došla kao grom iz vedra neba. A ništa nam nisi rekla!
Teško sam slegla ramenima znajući da ću i njemu morati sve da ispričam sada.
Nemanja: Hoćeš na jezero? Malo da prošetamo.
Anđela: To bi bilo odlično..!
Brzo sam se preobula i pošla sa njim do jezera. Već na samoj kapiji našeg dvorišta sam se setila kako sam Džejka vodila na jezero i kako sam ga vodila kod Nemanje da se upoznaju. Čak je i moj rodni grad postao ispunjen uspomenama sa Džejkom..!
Na kratkom putu do jezera sam ukratko ispričala Nemanji glavne činjenice zbog kojih sam se vratila u Srbiju, a on nije bio mnogo iznenađen. Znao je i on sam da su američki zakoni jako važni, ali i zeznuti.
Nemanja: Ja sam oduvek znao da si ti impulsivna, ali nisam znao da si toliko impulsivna.
Ironično sam se nasmejala, pa sam uzdahnula.
Anđela: Kamo sreće da si upoznao Melodi. Samo zbog nje i Džejka sam se tako razljutila na tog gada. Nisu zaslužili takvu tragediju. I eto, sad sam ovde završila.
Nemanja: A Džejk nema pojma o tome.
Anđela: Da. I nadam se da razumeš zašto ne mogu da mu kažem sve to.
Nemanja: Džejk je impulsivniji od tebe, pretpostavljam.
Klimnula sam glavom i baš tada smo se našli na drvenom doku gde sam Džejka upozorila da ne pliva u ovoj vodi.
Anđela: Baš tako. Evo ovde sam mu rekla da ni slučajno ne pliva, a on je želeo da to testira. Uvek je želeo nešto drugačije.
Nemanja: I šta ćeš sada?
Anđela: Da pravim žabice.
Znam da nije na to mislio, ali bolji odgovor nisam imala. Skupila sam veće i pljosnate kamenčiće oko nas, pa sam ih bacala na površinu jezera. Kamenčići su skakutali po nekoliko puta na površini, praveći žabice.

Anđela: Nisam pravila žabice još otkad sam bila mala.
Nemanja: Ti si i dalje mala.
Anđela: Da, mala koju su suspendovali i deportovali.
Ironično sam dodala i nastavila da bacam kamenčiće. I Nemanja mi se pridružio, pa su žabice ubrzo postale takmičenje između nas dvoje.
Anđela: Šta mi ti savetuješ? Mislim, stariji si. Valjda si pametniji od mene.
Nemanja: U ovom slučaju, ne znam šta da ti kažem. Možda pusti da sve teče svojim tokom zbog zakona, ali bih ti inače rekao da guraš glavom kroz zid. Jer znam da si takvog karaktera.
Izdigla sam obrve na kratko znajući da govori istinu. Ali, ne vredi mi ni da ovako živim u prošlosti. Živim sa svim srećnim uspomenama u mislima, umesto da stvaram nove uspomene za starost.
Nemanja: Kako god da bude, mi smo tu za tebe. A biće i Džejk, čim bude saznao za sve. Uopšte ne mislim da će biti ljut na tebe. Razumeće tvoje poteze.
Anđela: Da, poteze kukavice...
Nemanja: Anđela, ne pravi se glupa. Znaš na šta mislim. I hajde da dovršimo ovo takmičenje, ne volim to što me pobeđuješ.
Nasmejala sam se i shvatila da moji kamenčići skakuću čak i po pet puta po površini vode, a Nemanjini skaču samo po maksimalno tri puta. Neka sve ide svojim tokom za sada.