Ključ moga srca [Druga knjiga]

Porodica preko okeana

✻PAR DANA KASNIJE✻

✦Džejk✦

Uspeo sam da se izborim za raniji izlazak iz bolnice. Doktor nije baš bio zadovoljan time, ali je preko volje napisao otpusnu listu pa sam mogao konačno da udahnem svež vazduh. Kretao sam lagano, mnogo lakše nego što sam očekivao nakon punih pet dana provedenih u bolničkom krevetu. Anđela i Vuk su me pridržavali, možda čak i više nego što je trebalo. Anđela će mi previjati ranu u stanu što će dodatno produžiti naš boravak u Beogradu. Derek se već vratio u Njujork i uspeće da pokrije nekako naše prinudno odsustvo.
Anđela: E sad ćeš odmah da legneš, umorio si se već sigurno.
Džejk: Anđela, napravio sam ukupno deset koraka i još nas je Vuk dovezao do stana. Čak smo se i liftom popeli, ništa se nisam umorio.
Anđela: Ipak ti lezi, nemoj da me ljutiš.
Prevrnuo sam očima, ali sam ipak poslušao. Kad samo pogledam naš krevet setim se da sam tog jutra otkrio Anđelinu najveću fantaziju - da lisicama bude vezana u krevetu. Ta slika me je oraspoložila, pa sam se udobno smestio među jastuke.
Anđela: Nisam baš sigurna da mogu napraviti najukusnija jela na svetu, ali ću se potruditi. U slučaju da ti se ne svidi, poručiću hranu.
Džejk: Mogu ja i tebe da jedem, samo da znaš. Ukusna si...
Namignuo sam joj i imao sam sreće što je Vuk odmah otišao da ne prisustvuje mojim mislima. Mada, nisam imao sreće kod Anđele.
Anđela: Da se smiriš ti malo, vragolane. Oporavi se prvo skroz, pa ćeš dobiti hopa-cupa.

Nestala je niz hodnik, a ja sam sklopio oči i uzdahnuo duboko. I ovaj Beograd mi je postao drugi dom. Našao sam i ovde svoju porodicu, sa Anđeline strane. A opet, s vremena na vreme mi je nedostajala moja izgubljena porodica. Sve se srušilo. Majku više nemam, oca sam se takoreći odrekao, a sa Sandrom sam se udaljio. Čak mi i mali Dejmon i Viktorija nedostaju. A kako da ih vidim? Šta da im kažem? Ne mogu im reći da im je otac kriv za smrt njihove bake. Ne mogu ni da kažem da sam krvnički besan na njega. Ne bi to ni razumeli, a i da razumeju verovatno bi mene zamrzeli. Nisam na to spreman.
Anđela: Vidi ko nas se setio..!
Anđela je sa telefonom u ruci ušla u spavaću sobu, pa je legla pored mene. Na ekranu su bili Noa, Mia i Luk koji je negde drugde gledao.
Džejk: Da li ja to dobro vidim ili su to naše kolege?!
Noa: Nemoj tako, brate. Nismo imali prilike da vas ranije pozovemo. Vidim da si se izvukao.
Džejk: A znaš ti mene, metak mi ne može ništa. Baš kao što ni tebi bomba ne može ništa.
Gromoglasno smo se obojica nasmejali, a zatim sam doznao da njihov poziv ima drugu nameru.
Mia: Imamo jednu novost za vas. Tačnije, Luk želi nešto da vam pokaže.
Udaljili su kameru i spustili Luka na pod. Iz puzećeg položaja polako se uspravio i napravio tri prava koraka. Naš Luk je počeo da korača, a još ni prvu godinu nije napunio!
Anđela: Bože!
Džejk: Bravo, mali!
I Ejndžel i ja smo preko ekrana navijali za njega, a on se naposletku nasmešio u Mijinom naručju.

Noa: Još dok se vi vratite... on će već normalno koračati. Biće nam pravi haos kada se svuda bude zavlačio.
Džejk: Na to ću ja da pazim, ipak sam mu ja stric. To mi je dužnost.
Ubrzo smo završili razgovor, pa se Anđela naslonila na moja prsa uzdišući. Uskoro će mu biti prvi rođendan, a on već korača. Brzo će početi i male rečenice da spaja, pa će trčati, pa će zatim sve više razumeti svet... koliko je njegov maleni život pun zanimljivosti u ovom dobu!
Anđela: Razmišljaš li i ti o našoj budućnosti sada?
Džejk: Ako misliš na decu, uvek o tome mislim. Samo me tek sada pogađa što ih Melodi nikada neće upoznati... Opet su mi prokrvarile stare rane.
Pomazila me je po prsima, a potom se izdigla i poljubila me u obraz nežno.
Anđela: Sigurna sam da će odozgo ponosno gledati na nas, ljubavi... Biće ponosna na to kako si divan otac postao.
Džejk: Ako ne misliš sada da se skineš i pustiš me da zaista postanem otac, nemoj da mi daješ lažnu nadu.
Nasmešio sam joj se i namignuo uz to, a ona je prevrnula očima.
Anđela: Tek si izašao iz bolnice, malo se strpi..! Posle ćeš dobiti sve što želiš.